Sombor.info

Postoji nekoliko razloga zašto psi namiguju - to mogu biti "signali" vašeg psa koje ne bi trebalo ignorisati.

Studije pokazuju da su psi usklađeni sa svojim porodicama – oni shvataju sve vrste aspekata našeg ponašanja i obraćaju pažnju na naše znakove. Pa zašto psi namiguju?

Megan Konrad, veterinarski konsultant u Hello Ralphie Veterinari Services, kaže za Dailipavs.com da je namigivanje često namerno ponašanje sa različitim značenjima – ali iza toga mogu biti i neki zdravstveni razlozi.

U zavisnosti od situacije, namigivanje psa možete protumačiti na mnogo načina.

„Namigivanje može biti znak naklonosti, da je pas miran, da traži pažnju ili možda oponaša svog vlasnika ako je to radnja koju često rade“, kaže Konrad.

Vaš pas se takođe možda samo prijavljuje sa vama sa druge strane kauča svojim razigranim namigovanjima. Ako pokušavate da dešifrujete šta znači kada vaš pas namiguje, obratite pažnju i na govor tela. Ako im je rep podignut, a uši uspravne, to znači da pokazuju interesovanje ili traže pažnju.

Namigivanje, treptanje, oblizivanje usana i spuštanje glave i ušiju dodatni su načini na koje štenci daju vama i drugim psima do znanja da su voljni da sarađuju.

Međutim, često namigivanje, posebno istim okom, može biti znak da nešto nije u redu. Psi mogu imati tendenciju da više puta zatvaraju oči ako osećaju bol, osetljivost na svetlost ili nelagodnost. I, baš kao i ljudi, psi namiguju ili trepću kada dođu u kontakt sa prašinom, prljavštinom ili dlakom, lprenosi Klix.ba.

Drugi razlozi zbog kojih psi namiguju su simptomi infekcije oka.

„Ako primetite iscedak, pojačano ili nevoljno treptanje, crvenilo u ili oko oka ili bilo kakvu povredu, odmah zakažite pregled kod veterinara“, kaže Konrad.

Takođe, uzrok čestog namigivanja i treptanja je entropija, genetsko stanje koje se često uspešno koriguje operacijom.

Kako je objavio Sportski savez grada Sombor u subotu, 15. juna u Staparu će biti organizovane Seoske sportske igre. Kako navode čelnici Saveza, ovo selo će drugu godinu za redom biti domaćini ovog takmičenja.

Da podsetimo, igre su pokrenute 2019. godine od strane Sportskog saveza Srbije kako bi se vratili pravim vrednostima, očuvali tradiciju, seosko stanovništvo rekreiralo, promovisali sport, fer – plej i da bismo bolje upoznali našu zemlju.

Kotizacije za takmičenje se ne naplaćuju, a sve prijavljene ekipe će se takmičiti u 10 disciplina: fudbal, odbojka, šah, skok u dalj iz mesta, bacanje kamena sa ramena, nadvlačenje štapa, nadvlačenje konopca, poligon, obaranje ruku i trka u džakovima.

Za razliku od prethodnih godina odustalo se od takmičenja u rvanju. Pobednici opštinskog takmičenja plasiraju se na Regionalno takmičenje. Pobednik finalnog (republičkog) takmičenja osvaja glavnu nagradu – izgradnja rukometnog terena u selu pobednika. Kako saznajemo prijave su u toku, a do ovog momenta potvrđeno je učešće Stapara, Kljajićeva, Čonoplje, Koluta i Rastine.

Izvor: somborsport.org

U organizaciji Gradske biblioteke „Karlo Bijelicki“ Sombor i Udruženja građana „Ravangradsko proleće“, u dvorištu Dečijeg odeljenja biblioteke, održana je književna manifestacija „Dan Laze Kostića“. Tom prilikom, dodeljeno je književno  priznanje Pesničke povelje „Venac Laze Kostića“, koju je dobio istaknuti srpski pesnik i esejista Slobodan Zubanović.

Odluku da Povelju za 2024. godinu dobije Slobodan Zubanović jednoglasno je doneo tročlani žiri koji je radio u sastavu: Bratislav R. Milanović, prošlogodišnji dobitnik, Goran Malbaša, komparatista i bibliotekar, te David Dako Kecman, pesnik i književni kritičar.

Slobodan Zubanović je radio na poslovima urednika za poeziju, sekretara i operativnog urednika lista „Književne novine“, bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za poeziju i teoriju poezije „Poezija“ i glavni i odgovorni urednik „Književnog magazina“. Priredio je više knjiga, a pesme su mu prevođene na više od 12 svetskih jezika. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, među kojima je i „Venac Laze Kostića“.

Manifestacija se održava pod pokroviteljstvom Grada Sombora, a ispred lokalne samouprave, događaju su prisustvovali pomoćnik gradonačelnika za oblast kulture i turizma Uroš Buzadžić i Mirela Ivanković ispred Odeljenja za društvene delatnosti.

Dr Ranko Rajović je lekar, neuroendokrinolog, osnivač je Nikola Tesla centra, odseka za mlade talente, postavio je temelje NTC sistema kreativnog učenja. Smatra da su za dečiji bes i razmaženost glavni krivci roditelji koji su mu dopustili i pružili sve, a kao najveću njihovu grešku naveo je – prezaštićivanje.
– Naravno, roditelji to rade rade iz najveće ljubavi, ali mora se znati granica između zaštićivanja i prezaštićivanja – rekao je dr Rajović u intervjuu za Radiosarajevo.ba, inače jedan od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije kod dece.

Ističe da je najbitnije da im roditelji omoguće normalan razvoj, te da moraju da suzbiju strepnju koja vodi do preterane zaštite naslednika.

– Mora dete kao biološki organizam da se razvija, da izađe i na kišu i na vetar i na sunce, pa i da padne, da možda oguli laktove i kolena. Međutim, vi imate roditelje koji ne daju detetu da padne. Upravo to je prezaštićivanje i to je ono što smeta razvoju deteta.”

Posebno podvlači da roditelj jednostavno ne razvija biološke potencijale deteta.
– Živa bića koja se ne kreću su biljke, one nemaju nervne ćelije. Mi smo živa bića za kretanje, mi imamo najsloženiji nervni sistem. Osnovna karakteristika ljudi je uspravan hod i kretanje. Da prevedemo, mozak se razvija u pokretu. Znamo iz fiziologije da se mozak najviše razvija do druge, treće, pete, sedme i dvanaeste godine. Postavlja se pitanje šta je glavni posao deteta. Pa da se kreće i u tom kretanju da padne i da se povredi i da nauči da se dočeka kada pada. Vi sada imate čudne situacije u vrtićima i školama, da deca padnu kao daska, jer njihov mozak nije naučio ranije kako da se dočeka.

Kao slikovit primer dr Rajović navodi povodac za decu. Ocenjuje kako je koristan samo u situacijama kada želimo da kontrolišemo kretanje deteta u blizini saobraćajnica i velikih gužvi, ali nikako u parkovima.

– Sigurno ste viđali roditelje koji decu vode na povocu, sličnom onom kao za pse. Pitam roditelje – šta će vam to? Roditelji objašnjavaju da dete kada hoda s tim manje pada, ne razvija strah od padanja i brže prohoda. Pa pazite, ako dete ne nauči da padne s jednom, dve, tri godine, kada će naučiti. Dete mora naučiti da skače i preskače prepreke. Prirodno je da to radi pogotovo ako može na pesku, po lišću, senu, plitkoj vodi… U tom skakanju i pomeranju svi mišići rade, mozak to kontroliše i prave se nove nervne veze, sinapse i od toga zavisi njegova inteligencija sutra. Ako mu to ne omogućite onda će skakati po kući što može biti opasno. Nije posao roditelja da spreči dete u skakanju, nego da pazi da se ne povredi”.

Doktor upozorava da je vrlo tanka linija između zaštićivanja i prezaštićivanja.

– Edukacija roditelja je jako važna. I danas kada pitam roditelje koliko je važna genetika, a koliko okruženje za inteligenciju, mišljenja su podeljena. Zamislite da su roditelji koji su jako inteligentni dobili sina. Taj sin živi pet godina sam u sobi gde niko s njim ne komunicira. Da li će taj sin biti 50 ili 30 posto kao roditelj. Neće, to dete će biti mentalno zaostalo. Tu vidimo da je okruženje važno skoro 100 posto. Onda često pitamo šta je s genetikom. I genetika je 100 posto važna, ali razvoj tog potencijala zavisi od okruženja.

Kao jedan od vodećih problema navodi preterano korišćenje računara, odnosno tableta i mobilnih telefona. Jasno je, ističe, da su to sve važna pomagala, ali ako postoje ograničenja. Mnogi roditelji će kada su preterano umorni, zabrinuti ili imaju neodložne poslove, detetu dati tablet ili mobilni telefon na po nekoliko sati. Sve do onog trenutka dok je korišćenje pomagala kontrolisano – u redu je, međutim sve suprotno tome će prouzrokovati veliku štetu, alarmira Rajović.

– Mi smo sve više okruženi tehnologijom, roditelji to na kraju kupuju da sebi olakšaju život, a to opet na kraju štetno deluje na razvoj deteta. Roditelji moraju biti svesni da je okruženje važno i da ako se menja okruženje, a svesni smo kako se brzo menja, i to utiče na razvoj deteta. Zato moramo da menjamo neke strategije, pristup razvoja i obrazovanja deteta, jer inače ćemo platiti visoku cenu, a čini se da je već plaćamo.

Doktor Rajović pojašnjava kako je važno da roditelji znaju šta je dobro, šta nije dobro i zašto, kao i kako pomoći detetu tamo gde smo grešili.

– Kinezi bi rekli greške stvaraju iskustvo, a iskustvo je početak mudrosti. Niko ne želi da greši na svom detetu. Najbolje je edukovati se i ne doći u situaciju da se prave greške. Deca brzo rastu, a greške se teško popravljaju.
Detetov glavni posao bi trebalo da bude igra. Naime, česta pojava je forsiranje dece da idu istovremeno i u muzičke škole, na različite sportove i učenje jezika. U tom slučaju ostaje premalo ili nikako vremena za igru, što nije dobro. Ne smemo, kaže, doktor Rajović terati decu da idu s aktivnosti na aktivnost ili s druge strane dati mu kompjuter da igra koliko bi želelo.

– Kompjuter nije igra, kompjuter je korist i ne može zameniti roditelje. Šetnja, park, priroda, šuma, odlazak na selo- to je nešto što pomaže razvoju deteta. Posao roditelja je da dete bude što srećnije i okretnije. Vreme koje roditelji provedu s detetom nema zamenu. Kada dete prohoda, dete je srećno, ali to je neizmerna sreća i za roditelje, slična situacija je i kada nauči da vozi bicikl ili neku drugu veštinu. To sve čini dete srećnim, ali istovremeno i nas. To je vreme koje jako brzo prođe. Znam ja da s posla svi dođemo umorni, dete nam skače po glavi, ali shvatite da roditelja ne može zameniti tablet i mobitel.

Šta dovodi do razmaženosti deteta?

Nepostojanje pravila dovodi do pomeranja granica i razmaženosti dece. A pravila i granice postavlja roditelj bilo da je reč o klikerima, sličicama, kockicama. Napraviti dogovor u startu i držati se dogovora, savetuje dr Ranko.
– Sigurno ste doživeli da vam dete traži nešto da mu kupite. Roditelji često popuštaju, dete nešto traži, niste u stanju da ga zaustavite i popustite. I to se konstantno ponavlja, tako dete nauči da plačem dobije ono što želi. To se ne sme dogoditi. Na primer, ja sam na jednom predavanju rekao klikeri su dobri. A roditelji za vikend svom detetu kupili odmah 100 klikera, došla sutra baka i kupila još 100. E to više nije igra. Jer sutra dete dolazi u tržni centar i traži dodatne klikere, majka prvo kaže ne može, ali nakon određenog vremena popusti. Pola sata kasnije dete ugleda druge klikere i ponovno zatraži od mame, ali sada na mamino negodovanje počinje da plače, vrišti. Majka ne može da sluša od sramote i opet popušta. U toj situaciji je roditelj problem, a ne dete.”

Zašto dolazi do izlivanja besa?

Dete koje nema drugog načina da reši problem, rešava ga plačem ili izlivima besa. Najčešće su to razmažena deca koja hoće sve i hoće odmah. I u ovom slučaju je postavljanje granica važno.

– Ja bih tu u prvom redu naveo veliki problem današnjice – to su igrice. Veliki broj dece satima sedi i igra. Tada se događa da dete bude nagrađeno određenom dozom endorfina na svakom pređenom nivou, pa red endorfina, pa dopamina. To je kao da se dete drogira. Kada dete izađe iz virtuelnog sveta, nije u stanju da sedi i čita knjigu ili da uči. Njegov mozak je dobio neki nivo frekvencije koji nama biološki ne pripada. I dete se u realnom svetu ne snalazi. Nema socijalizacije, nizak je prag tolerancije i kreću problemi, a jedan od njih su izlivi besa. Granice se moraju postavljati, jer bolje je sprečiti, nego lečiti.
Cilj obrazovanja, prema mišljenju doktora Rajovića, mora biti razvoj funkcionalnog znanja i kreativnosti, što nije slučaj s načinom učenja i obrazovanja na prostorima bivše Jugoslavije.
– Na prostoru bivše Jugoslavije jako je mnogo dece s razvojnim smetnjama. Učitelji ne znaju šta se dešava. Od poremećaja govora, disleksije, disgrafija, diskalkulija. Deca samo tonu, a mi ih posmatramo. Roditelji su ti koji prvi moraju poduzeti nešto, a onda na red dolaze obrazovne institucije i država – zaključio je dr Rajović.

Izvor: ordinacija.tv

Mislite da ste savršeni za svog ljubimca, ali da li mu zapravo idete na živce? Evo šta ne vole vaši psi i saveti kako da se ubuduće ponašate

Dolazite kući iscrpljeni posle dugog radnog dana, ali ste uzbuđeni što vidite svog psa kako maše repom i gleda u vas u iščekivanju. Ali kada se spustite na kolena i snažno ga zagrlite, on jedva čeka da pobegne od vas.

Šta se to događa?

Ako ste pomislili da ste grljenjem iznervirali svog ljubimca, niste pogrešili! Iako ste poželeli da psa obaspete ljubavlju i pažnjom, vaša verzija naklonosti se očigledno nije poklopila sa njegovom.

Na koje sve načine nervirate svog psa i kako bi zapravo trebalo da mu prilazite?

1. Psa gledate pravo u oči

Ne uobražavate da vaš pas sve vreme bulji u vas: tako on uči koje su vaše navike, pokušava da se s vama poveže, pa čak i saopštava svoje potrebe, poput želje za hranom ili odlaska napolje. Ali, ako isti pogled uperite u psa, on u najboljem slučaju može da ga iznervira, a u najgorem da ga ugrozi. Netremičan pogled u oči psu znači sukob na pomolu i može se pogrešno protumačiti kao znak agresije.

Iako je u redu da nakratko uzvratite pogled ako vam pas priđe i pogleda vas u oči, nemojte to činiti duže od nekoliko sekundi i posmatrajte ga blagim pogledom. Međutim, taj pogled ne pretvarajte u zurenje, pa se "prešaltujte" na drugi način iskazivanja ljubavi, naprimer pomazite ljubimca.

2. Psa grlite prejako i prečesto

Iako je zagrljaj uobičajeni način iskazivanja ljubavi i naklonosti prema ljudima, pas ne voli ovu vrstu ljubavi. Nekim psima ne smeta kratak zagrljaj, ali za druge zagrljaj može imati negativno značenje.

Važno je da znate da pročitate govor tela vašeg psa. Ako on juri u vaš zagrljaj, kratko grljenje je sasvim prihvatjivo. Psa odmah pustite ako počne da se migolji ili na neki drugi način želi da ode. Ne insistirajte na zagrljaju ako ga pas nije izazvao, jer će izgledati kao da ga jurite što će ga iznervirati ili uznemiriti.

3. Psa konstantno zadirkujete igračkama

Da li ste ikada zadirkivali psa lažnim bacanjem frizbija ili lopte? Ova vrsta zadirkivanja možda je smešna ljudima, ali je psima veoma dosadna.

Psi ne razmišljaju kao ljudi: oni ne razumeju da su zadirkivanje i šale zabavne i bezopasne. Pas želi da uživa u igri s vama što, u njegovim očima, znači da mu bacate loptu kako bi mogao da je donese. Ako zadirkujete psa tokom igre, on vam posle možda neće verovati, što će oslabiti vaše poverenje.

Umesto da zadirkujete svog psa, bacite loptu ili frizbi kad god pravite pokret. Ako psu ponudite igračku tokom igranja, pustite ga da je uzme, umesto da je otima dok je pružate. Ako psa ne "čikate", on će nastaviti da vam veruje, baš kao što veruje da ćete ga nahraniti kada je gladan, pustiti ga napolju ako ima potrebu i brinuti o njemu kada je povređen ili bolestan.

4. Psu pričate previše

Psi razumeju vrlo malo reči koje ljudi izgovaraju. Ako pričate sa svojim psom normalnim tonom i poželite da mu održite neko predavanje o ponašanju, on to neće razumeti i biće zbunjen i iznerviran, posebno ako se i vi živcirate. Iako će pas biti srećan što ne vičete na njega, on radije ne bi slušao vaše gunđanje i gomilu reči koje jednostavno ne shvata. Umesto toga, budite kratki i izgovarajte reči koje pas razume, poput "sedi, ostani", "dole", "ne", "fuj" i slično i probajte da psa naučite osnovnim komandama uz korišćenje signala rukama.

5. Psu preglasno pričate

Glasno pričanje nikome ne pada lako, pa ni psima koji to čuju kao bučno, dosadno lajanje, a ne stvarne reči. Većina pasa ima ograničen "rečnik" i ne razme čovekov govor. Čak i dosadno ravno pričanje može postati uznemirujuće ako vičete na psa. U tom slučaju, pas će se uplašiti i reagovati na vaše neverbalne signale, kao što su ton glasa, držanje tela i gestovi i može se desiti da se sakrije ili skloni.

Pseći sluh je veoma osetljiv pa se "stišajte", jer koliko god vikali na psa, nećete dobiti rezultat koji želite. Bolji način da "saopštite" psu šta želite je da nagradite njegovo dobro ponašanje kada se ono desi. To će ga naterati da ponovi dobre poteze.

Izvor: telegraf.rs

Kompanija Vanarama sprovela je zanimljivo istraživanje. Ona je uz pomoć matematike, nauke i zlatnog preseka pokušala da otkrije koji je najružniji automobil na svetu.

Svaki automobil je ocenjen na osnovu dva ključna faktora dizajna: ukupne dimenzije vozila i vizuelne proporcije, u smislu kako se oblici percipiraju golim okom.

Istraživanje je analiziralo proporcije 50 modela automobila, uzimajući u obzir dimenzije kao što su međuosovinsko rastojanje, dužina itd, kao i ključne karakteristike dizajna – položaj svetla, znakova itd.

Nisu zaboravili ni zlatni presek, odnos koji naše oči prepoznaju kao najskladniji. Najviše ocene su dobili modeli koji su u procentima bili najbliži zlatnom preseku.

A koji automobili su prošli najgore?

Najružniji automobili na svetu

Prema analizi kompanije Vanarama, automobil Kia Picanto je postigao samo 7 poena (od 100), jer je, prema rečima ljudi koji su analizirali rezultate istraživanja, svetlosnim godinama udaljen od zlatnog preseka i samim tim manje prijatan za oko. Podaci o prodaji, međutim, govore drugačije, tako da uzmite s rezervom činjenicu da je izabran za najružniji automobil na svetu.

Citroen C1 nalazi se na drugom mestu sa 12 sakupljenih bodova, dok je treći Kia Sportage, koji je sakupio samo 15 bodova.

Očigledno je da pa ovim kriterijumima lepote, Kia ima najgore ocene.

Automobili južnokorejskog proizvođača u anketi su u proseku postizali samo 11 poena, što je Kiju svrstalo na dno liste.

Land Rover je zauzeo drugo mesto sa prosekom od 18 poena, a Fijat treći sa prosekom od 22 poena.

Najlošiju ocenu među italijanskim brendovima dobio je Fijat 500, iako je jedan od najpopularnijih automobila, čak i kod nas.

S druge strane, Audi A3, VV Golf i Opel Mokka su se najbolje pokazali.

Izvor: danas.rs

Uprkos svemu, ponovo je našla volju za životom i postala aktivistkinja.

Italijanska manekenka i voditeljka Džesika Notaro 2017. godine je doživela nešto što joj je zauvek promenilo život, a zbog toga je postala i aktivistkinja i veliki borac za ženska prava.

Naime, njen bivši dečko Edson Tavares, 10. januara 2017. godine prosuo joj je kiselinu po licu.

Njih dvoje upoznali su se na poslu i zajedno su bili tri godine, ali je Džesika odlučila da okonča vezu zbog Edsonove agresivne prirode.

Tog 10. januara manekenka je iz svog stana u Riminiju izašla da se nađe sa prijateljima koji su želeli da je oraspolože, budući da je tog dana bila šesta godišnjica od smrti njenog rođenog brata.

Ispred zgrade je ugledala Edsona i nije mogla ni da pretpostavi da će joj lice politi kiselinom.

Nakon ovoga je, pored deformiteta lica, gotovo i izgubila vid na jedno oko, a svoj izgled prvi put je kasnije pokazala u jednoj emisiji.

„Hoću da vidite šta mi je uradio. Ovo nije ljubav“, rekla je ona tada.

„Dva meseca sam bila kao u zatvoru. Više ne mogu da živim kao nekada. Ne smem da izlazim na sunce, po ceo dan nosim masku, a lice me boli sve vreme. Sve pare trošim na lekove… Svakih pola sata moram da stavim kapi u oči i namažem kožu“, rekla je ona za „Daily Mail“.

„Čak i ako budem bolje, unutrašnji ožiljci će ostati do kraja života. Uvek ću se plašiti da izađem iz kola i hodam do kuće, jer tu scenu ću stalno vrteti u glavi. Lice mi je uništeno, ali usta i nos su netaknuti. I dalje sam zadržala svoje crte lica, i prepoznajem svoj odraz u ogledalu“, dodala je manekenka.

Tom prilikom je ispričala i kako je došlo do napada.

„Sigurno se krio među ostalim automobilima jer se pojavio čim sam izašla iz kola. Osetila sam plastiku flaše na svom licu, a on je još podigao ruku kako bi bio siguran da će svu kiselinu iz boce izliti na mene. Lice je počelo da mi gori i ubrzo sam izgubila vid. Te noći u bolnici sam se molila da mi uzmu lepotu i šta god mora da se uzme, samo da sačuvam svoje oči, jer one su ogledalo duše“, ispričala je ona za pomenuti medij.

Edson Tavares prvostepeno je osuđe na 18 godina zatvora, ali mu je nakon žalbe kazna smanjena na 15 godina.

Džesika je rekla kako ne želi osvetu.

„Jedina stvar koju bih želela je da on dođe da me obiđe i vidi šta je uradio“, ispričala je ona svojevremeno.

Izvor: nova.rs

Kvalitet života je važan pokazatelj koji treba uzeti u obzir pri rangiranju najboljih gradova na svetu. Ali šta je tačno kvalitet života i kako ga možemo proceniti?

Sve, od gastronomske ponude, do stope kriminala, može uticati na kvalitet života stanovnika nekog grada, ali potpuno novi Globalni indeks gradova kompanije Oksford ekonomics uzeo je u obzir šest važnih indikatora: očekivani životni vek, prihod po osobi, jednakost prihoda, rekreacija i kulturna ponuda, brzina interneta i troškovi stanovanja.

Za grad sa najboljim kvalitetom života po ovim kriterijumima izabran je Grenobl u Francuskoj.

„Prestonica Alpa“ je poznata kao omiljena planinarska destinacija, kao i centar za naučna istraživanja, piše Time out.

Na drugom mestu na listi nalazi se Kanbera, glavni grad Australije, a on je ujedno i jedini neevropski grad u prvih deset, prenosi.

Čak tri grada iz Švajcarske su uvršteni na listu gradova s najboljim kvalitetom života na svetu. Bern je rangiran kao treći, Bazel je peti, a Cirih osmi na listi.

10 najboljih gradova na svetu po kvalitetu života:

– Grenobl, Francuska

– Kanbera, Australija

– Bern, Švajcarska

– Bergen, Norveška

– Bazel, Švajcarska

– Luksemburg, Luksemburg

– Rejkjavik, Island

– Cirih, Švajcarska

– Gent, Belgija

– Nant, Francuska

Izvor: n1info.rs

Mnogi ljudi s godinama steknu navike kojih možda nisu ni svesni. Međutim, jedna uobičajena navika mogla bi prouzrokovati gubitak vida.

Hirurg „OCL Vision Mark“ Vilkins upozorava na često trljanje očiju i tvrdi da bi to moglo oštetiti oči i imati ozbiljne posledice.

„Svi smo krivi što povremeno trljamo oči, a sve dok su vam ruke čiste, što nije često, nećete naići na probleme. Međutim, ako vam to pređe u naviku, to bi moglo da dovede do rizika od infekcije ili čak dugotrajnog oštećenja vida„, objasnio je za „Wales Online“.

Objasnio je i zašto ljudi imaju ovu naviku. Mnogi će osetiti potrebu da trljaju oči ako pate od sezonskih alergija. Stanja kao što je bolest suvog oka takođe može izazvati svrab očiju.

Može biti i da ljudi imaju blefaritis, neispravan rad masnih žlezda u očnim kapcima koji prouzrokuje upalu kapaka i osušenu masnoću koja pada u oko i iritira ga.

U svakom slučaju, trljanje očiju pruža olakšanje tako što privremeno stimuliše proizvodnju suza radi čišćenja i uklanjanja svega što muči oči.

„Takođe stimuliše nervne završetke, dajući prijatan osećaj koji pruža olakšanje od svega što izaziva iritaciju. Ono čega možda niste svesni je šteta koju može da nanese vašim očima ispod površine“, kaže Vilkins.

Međutim, često trljanje očiju sa prevelikim pritiskom može dovesti do oštećenja rožnjače. On ističe da postoje čvrsti dokazi da trljanje očiju doprinosi razvoju i napredovanju ozbiljnog stanja rožnjače poznatog kao keratokonus.

Pacijenti sa ovim stanjem mogu razviti astigmatizam koji zahteva naočare ili tvrda kontaktna sočiva za korekciju vida. Ovo stanje se može zaustaviti, ali ne i preokrenuti i može dovesti do neželjenih infekcija, prenosi Klix.ba.

„Kratkoročno, trljanje očiju omogućava da sve bakterije iz vaših ruku uđu u vaše oči. Trljanjem očiju dozvoljavate da se bakterije i virusi iz vaših ruku prenesu u oko. To može dovesti do konjuktivitisa. Može manifestuju se kao crveno oko i izazivaju upalu oka, ali i bol“, objasnio je on.

Penzioneri u Srbiji već godinama, pa čak i decenijama nisu u zavidnom položaju. Iako su penzije za 25 meseci podignute za više od 50 odsto, kupovna moć najstarijih sugrađana nije značajno porasla.

Prosečna penzija u aprilu ove godine u Srbiji iznosila je 45.731 dinara, odnosno oko 391 evro.

Kada se pogledaju cene u marketima, primetno je da ovaj iznos penzije nije zavidan i da veliki broj penzionera nema luksuz za troškove van onih osnovnih životnih izdataka.

Srbija je zvanično od početka 2022. godine imala nekoliko povećanja penzija, a ministar finansija Siniša Mali je istakao da je Srbija u krizi najviše podigla penzije u celoj Evropi.

U januaru 2022. godine penzije povećane za 5,5 odsto, zatim je bila vanredna konsolidacija i još jedno povećanje od devet odsto 1. novembra iste godine.

U prvom mesecu 2023. godine penzije su ponovo povećane za 12,1 odsto, pa zatim 1. oktobra za još 5,5 odsto.

Takođe, u januaru ove godine penzije su povećanje za još 14,8 odsto.

Dakle, za nešto više od dve godine, to je nominalni rast penzija od 56,1 odsto.

Pored toga, ministar je najavio i novo povećanje za ovu godinu, koje bi trebalo da se dogodi između avgusta i oktobra.

Međutim, sagovornici Danasa upozoravaju da ova povećanja nisu poboljšala standard penzionera, jer su u istom periodu skočile i cene.

Prema ranijim najavama zvaničnika, cilj je da 2027. godine Srbija dođe do zacrtanog cilja od 650 evra prosečne penzije. Što znači da bi do tada, u odnosu na današnje, prosečne penzije trebalo da se povećaju još za oko 260 evra.

To deluje upitno ukoliko pogledamo unazad, kada je 2021. godine, prema podacima Evrostata, prosečna penzija u Srbiji bila 276 evra. Dakle penzija je danas u odnosu na tada uvećana za 115 evra.

Kada uporedimo prosečne penzije u Srbiji sa zemljama regiona, možemo videti da niže penzije imaju najstariji građani u Bosni i Hercegovini gde je prosečna penzija u februaru ove godine iznosila oko 363 evra.

Međutim, u Hrvatskoj je prosečna penzija trenutno za oko 80 evra viša u odnosu na Srbiju i iznosi 472 evra. Dok je Crna Gora trenutno vodeća i tamo prosečna penzija, sa obračunatim razlikama za januar, iznosi oko 509 evra.

Predsednik Udruženja sindikata penzionisanih vojnih lica Srbije Jovan Tamburić za Danas kaže da su penzioneri u svim državama nastalih posle raspada Jugoslavije, osim u Sloveniji, „ugrožena vrsta“.

„Raspad bivše države praćen sa propadanjem najvećeg broja preduzeća se znatno odrazio na ekonomski položaj penzionera“, objašnjava on.

U svim ovim državama, kako navodi, penzije se usklađuju sa rastom zarada i cena u prethodnoj godini, a u Srbiji sa podacima iz juna prethodne godine u odnosu na jul godine koja joj prethodi.

„Zbog toga penzioneri u našoj zemlji žive sa inflacijom 18 meseci“, ukazuje Tamburić.

Prosečne i najniže penzije u Sloveniji, Hrvatskoj i Crnoj Gori su, kako navodi, veće nego u Srbiji.

„U Crnoj Gori najniža garantovana penzija iznosi 450 evra, koliko u Srbiji iznosi prosečna penzija. Ne želim da se penzije u Srbiji porede sa penzijama u BiH, Severnoj Makedoniji i Albaniji jer je za njih Srbija nekada bila ekonomski džin“, kaže naš sagovornik.

I pored vanrednog usklađivanja penzije u 2022. i 2023 . godini, navodi on, nisu dostigle nivo iz 2012. godine.

„Njima nije popravljen položaj penzionera u Srbiji, posebno zbog visokih cena hrane koje su često iste ili veće od cena u dražvama EU“, ukazuje Tamburić.

On naglašva da vlast nije ništa ozbiljno uradila da popravi položaj penzionera.

„Preko milion penzionera u Srbiji žive na granici siromaštva, a više od 440.000 penzionera prima najnižu penziju i žive u bedi“, upozorava Tamburić.

On naglašva da je položaj penzionera u Srbiji katastrofalan.

„U Srbiji deo poslodavaca ne plaća doprinose PIO na deo plate koju isplaćuju na ruke zaposlenima. Izmenjen je Zakon o doprinosima tako da su doprinosi PIO, koje plaćaju poslodavci na zarade, smanjeni sa 26 na 24 odsto i tako izvorni prihodi RF PIO smanjeni za oko 540 milona evra godišnje“, navodi Tamburić.

Ekonomista Danilo Šuković za Danas kaže je položaj penzionera u Srbiji poslednjih decenija sve nepovoljniji.

„Pamtim da je odnos prosečne penzije prema prosečnoj zaradi bio oko 60 odsto i to je bio neki standard. Sada su penzije erodirale i sada prosečna penzija iznosi samo 42 odsto prosečne plate. Taj pokazatelj dovoljno govori o položaju penzionera“, ukazuje on.

Šuković dodaje da nemaju svi te prosečne penzije.

„Mnogo njih živi sa penzijama od 30.000 ili 40.000 dinara, što je poražavajuće. Te penzije su toliko niske i ni o kakvom standardu se tu ne može pričati“, navodi on.

Penzionere je, kako dodaje, dotukla inflacija.

„Poslednjih godina kako je inflacija rasla to je dodatno uticalo na urušavanje položaja penzionera. Cene su najviše rasle za one proizvode koje koriste penzioneri i siromašni ljudi, što ih je dodatno ugrozilo“, smatra on.

Penzije su, prema njegovim rečima, protivzakonito smanjivane i to, kako dodaje, neće biti vraćeno.

„Pošto se radi o velikom broju penzionera u našoj zemlji, to je nešto što govori o opštem lošem standardu u Srbiji“, naglašava Šuković.

On ukazuje da povećanja penzija nisu realna.

„To što se vlast služi nominalnim veličinama da bi nekome zamazala oči, to je besmisleno. Šta znači povećanje od 10 ili 15 odsto, ako su cene skočile više“, pita Šuković.

Mora da se govori u realnim veličinama, naglašava on.

„Šta ja mogu da kupim za svoju penziju danas, a šta sam mogao juče, tako treba obaveštavati građane, da bi znali realnu vrednost toga što su dobili“, objašnjava Šuković.

Predsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“ Željko Veselinović za naš list ukazuje da su penzije u Srbiji još odavno socijalna kategorija, koja više liči na socijalnu pomoć nego na primanja od kojih može da se koliko-toliko pristojno proživi starost.

„Visina penzija zavisi od jačine privrede neke države. Kako Srbija nema razvijenu privredu, samim tim pristojne penzije nemaju odakle da se isplate, jer u Srbiji više od 400.000 radnika radi za minimalnu zaradu, a većina za medijalnu i samim tim nema iz čega da se puni penzioni fond“, ukazuje on.

Veselinović kaže da su naše penzije daleko niže od razvijenih zemalja, ali su cene visoke.

„Cene, pogotovo hrane, lekova i energenata su ubedljivo najveće u Srbiji u odnosu na region, a u mnogim slučajevima više i od mnogo razvijenijih i bogatijih zemalja Zapada“, pojašnjava on.

Veselinović poručuje da je rešenje za realno povećanje penzija reindustrijalizacija, kao i jačanje privrede i mogućnost uplate u dodatno penzijsko osiguranje koje bi i privatne i državne firme uplaćivale u privatne penzione fondove i samim tim bi svakom zaposlenom, prema njegovim rečima, penzija bila daleko veća.

Izvor: danas.rs