Sombor.info

U Svečanoj sali OŠ „Avram Mrazović“ Sombor, održana je svečanost povodom proslave Dana škole, odnosno 71. godišnjice od osnivanja ove obrazovne ustanove. Ispred Grada Sombora, svečanosti su prisustvovale zamenica gradonačelnika Ljiljana Tica i članica Gradskog veća za oblast kulture i obrazovanja Anita Stojakov.

Učenici nižih razreda zajedno sa svojim učiteljima pripremili su program povodom proslave rođendana škole, a priredba je otpočela pesmama hora OŠ „Avram Mrazović“ pod dirigentskom palicom nastavnika Bojana Spasića. U svečanosti su učestvovali i gosti iz predškolske grupe vrtića „Vila“ sa sa svojom muzičkom igrom.

Priredbom su đaci poslali poruku da je drugarstvo beskrajno lepo uz reči: Tražite sebi drugove, jednog, deset, čitav razred. Prostor svečane sale bio je oplemenjen slikama nastavnice Mine Ševo, a prisutne je pozdravila direktorica škole, Miljana Pavličić Dragić.

Glumica Tamara Dragičević godinama koristi jedan parfem koji se ubraja u najbolje na svetu.

Nijedan parfem nije savršen za svakoga, na vašoj koži neki će delovati izraženije i primamjiivije nego na nekom drugom, ali pojedini mirisi su iznova i iznova u vrhu lista najboljih na svetu.

Jedan od njih omiljeni je i glumici Tamari Dragičević.

Ona je još pre deceniju u jednom intervjuu kazala koji parfem stalno nosi.

„Gucci Guilty je parfem kome sam verna već duži vremenski period i ne verujem da ću ga skoro promeniti.“

Gucci Guilty je čuveni miris za žene.

 Za njega tvrde da ima onaj savršen spoj raznih aroma, da nikada ne može da dosadi, da nije ni pretežak ni presladak, da je jednostavno savršen.

Oni koji ga imaju kažu da ga nose i preko dana, i uveče, i za svečane prilike, i bez ikakvog povoda jer nije napadan, a opet ostavlja moćan pečat.

 Za to je zaslužan miks odabranih sastojaka.

Gornje note parfema Gucci Guilty su ružičasti biber, mandarina i bergamot, srednje note su jorgovan, breskva, geranijum, jasmin i crna ribizla, a baza su pačuli, amber, beli mošus i vanila.

To je orijentalni cvetni miris koji ima nekoliko izdanja, a dizajniran je za glamurozne, smele, hrabre i senzualne žene, one koje vole da se zabavljaju i uživaju.

Izvor: nova.rs

Odlični đaci u osnovnim školama u Srbiji zapostavljeni su, nastava je, osim kod predavanja lekcija i ocenjivanja, uglavnom posvećena onima koji moraju da popravljaju ocene, bilo da su nezadovoljni oni ili njihovi roditelji, dopunska nastava je obavezna, a dodatne za nadarene gotovo da nema, dok se pripreme za takmičenja uglavnom svode na đačku volju, jer nastavnici niti imaju vremena, niti motiva da dodatno spremaju učenike. Na sve to, nedavno se dogodio i slučaj učenice u niškoj školi koju su vršnjakinje udarile kamenom u glavu jer je dobila peticu iz nemačkog.

Američki model u srpskim školama: Šta znači suspendovanje đaka i zašto nastavnici ne znaju skoro ništa o tome

Tako su odlikaši u srpskim osnovnim školama prepušteni, sa jedne strane, borbi da uspeju bez mnogo podrške sistema, dok sa druge moraju da trpe ne samo zavidljive nadimke i pošalice svojih vršnjaka, već i fizičko nasilje.

Da li je na delu osveta loših đaka odlikašima? U zemlji gde su kupovina diploma i plagirani doktorati postali svakodnevica, a uzori deci su najmanje oni kojima je znanje na prvom mestu, takvo pitanje se može s pravom postaviti.

„Ako uzmemo u obzir da je škola institucija društva, onda se sve društvene prilike preslikavaju na život i rad u školi. U javnom i društvenom diskursu vrline i vrednosti na kojima su se generacije učile i gradile u potpunosti su u drugom planu. Ličnosti na koje su deca danas upućena nesvesno ili svesno poručuju da se sve može postići bez škole, pa onda i ne čudi što se neka deca s pravom mogu zapitati - zašto bismo mi istrajavali u obrazovanju kad se daleko može dogurati i lepo pozicionirati uz nepostojanje istog. Međutim, zasigurno je i da su roditelji poklekli pod naletom svega ovoga o čemu govorimo. S obzirom na to da se nasilje plasira u svim medijima, onda dolazi do visoke tolerancije na njegovo postojanje i nakon nekog vremena ono postaje prihvatljivo, što je nedopustivo“, kaže za NIN Vesna Jerotijević iz Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.

Obrazovno-vaspitni sistem Srbije već godinama je podređen pokušajima popravljanja loše dece, bilo da je reč o gradivu kroz večito obnavljanje i ponavljanje nastavnog materijala i održavanje obavezne dopunske nastave, bilo kada je reč o ponašanju kroz opomene i kazne. Časovi odeljenske zajednice koriste se mahom za prebrojavanje izostanaka i moljakanje za ocene, bez mnogo prostora koji je ostavljen nastavniku da otvori problemska pitanja ili osmisli kreativne diskusije. Zbog nedostatka posvećenosti dece, ali često i zbog velikog pritiska roditelja na nastavnike, koji svojoj deci čine medveđu uslugu, na kraju se stigne do gledanja kroz prste i srozavanja kriterijuma, pa petice nisu rezervisane samo za najbolje, već često i za one koji bi u nekom drugom vremenu jedva dobacili do dvojke.

Tome je doprinelo i nedavno stupanje na snagu Pravilnika o ocenjivanju, koji predviđa da polovina roditelja iz jednog odeljenja može da pokrene postupak procene nastavnika ako iz nekog razloga nije zadovoljna njegovim radom. Tako se na nastavnike pravi dodatni pritisak da uvek idu niz dlaku roditelju, koji često nerealno sagledavaju mogućnosti svoje dece.

Sa druge strane, vredni i odgovorni učenici često se osećaju zapostavljeno i prepušteno samima sebi, što im, kada je reč o sticanju znanja, možda i ne predstavlja veliki problem, ali može i da predstavlja. U takvom okruženju darovitim učenicima često može biti dosadno, jer je sve usmereno ka onim lošijim, ali i ka osrednjosti, kako bi svi savladali gradivo. Psiholozi smatraju da takav sistem može biti poguban po nadarene đake, jer prelako gradivo i dosada na časovima mogu dovesti do gubitka interesovanja za učenje i stvaranje pogrešnih radnih navika, i to u periodu odrastanja kada se one stiču.

„Tačno je da se u školi sve manje bavimo decom koja zavređuju pažnju i koja treba da budu uzori na koje će se drugi ugledati. Da podsetim, u školama imamo individualne obrazovne planove, pri čemu su IOP 1 i 2 namenjeni učenicima koji imaju teškoće u učenju i psihosocijalnom funkcionisanju, dok je IOP 3 osmišljen za darovite i napredne učenike. Ipak, uzimajući u obzir procenat u školama u Srbiji, videćete da su prva dva programa zastupljena mnogo više u odnosu na treći, koji u mnogim školama uopšte nije zastupljen ili u maloj meri. U principu, većina našeg vremena, dobre volje i entuzijazma usmerena je na decu koja imaju probleme u ponašanju ili neredovno dolaze u školu, da bismo na kraju došli do toga da zapravo sistem trokira jer se neprestano vraća unazad umesto da ide napred“, objašnjava Vesna Jerotijević.

Prema poslednjim podacima Ministarstva prosvete, od pola miliona učenika u osnovnim školama Srbije, prema programu IOP 3 za nadarenu decu obrazuje se tek njih nekoliko stotina.

Lepo ponašanje nije „kul“

Sa druge strane, kada je reč o diskriminaciji i nasilju koji trpe zbog uvreženog stava da učenje i lepo ponašanje nisu „kul“, to predstavlja problem o kojem mnogi nemaju snage da progovore ili, kada to učine, ne bude adekvatne povratne reakcije.

Dobrinka Kuzmanović, psihološkinja i docentkinja na Filološkom fakultetu u Beogradu, kaže za NIN, bez namere da generalizuje stvari, da ima utisak da je ranije ponašanje učenika bilo bezazlenije, i da su se ređe mogle prepoznati loše namere u ponašanju, nego što je to slučaj danas.
Poseban izveštaj Panela mladih savetnika zaštitnika građana, koji je predstavljen krajem prošle godine, pokazao je da je skoro svaki četvrti učenik doživeo nasilje u školi, a da je svaki deseti učenik bio svestan da je bio nasilan prema svojim vršnjacima. Pored toga, nasilje se još više prelilo na prostor u blizini škola i na put od škole do kuće, što u velikom broju slučajeva obrazovne ustanove koriste kako bi pitanje odgovornosti skinule sa sebe.

Dobrinka Kuzmanović ističe da se nasilje locirano izvan zgrade škole ili školskog dvorišta takođe mora tretirati kao školsko nasilje, jer je „i te kako vezano za školski kontekst“, a da o nepostojanju odgovarajućih mera u borbi protiv vršnjačkog nasilja struka, prema njenim rečima, „godinama ukazuje“, dok se mere ne preduzimaju na sistemskom nivou.

„Ne možemo govoriti o smanjenju školskog nasilja kada imamo ovoliko nasilja u društvu, i to na svim nivoima. Nasilje se promoviše na 'svakom koraku', mladi su mu svakodnevno izloženi, pa onda i ne čudi što je u ovolikoj meri prisutno. No, potpuno je iracionalno i nerealno misliti da je škola izolovano okruženje i da će se nasilje smanjiti samo ukoliko na nivou škole preduzmemo određene mere. Svesni da to ne funkcioniše, ali i da je, jedna od mera, povećanje broja školskih saradnika i bolje umrežavanje sa centrima za socijalni rad, nevladinim organizacijama i policijom. Škola ne može ove probleme sama da reši“, ističe Kuzmanović za NIN. Umesto toga, broj stručnih saradnika u školama je redukovan, iako oni treba da prate i reaguju na određenu vrstu problema u ponašanju.

Veći intenzitet nasilja

Problem vršnjačkog nasilja postoji odvajkada, ali su intenzitet, kontinuitet i motiv nasilja u ovom trenutku različiti nego pre i ono se, budući da je nasilje prisutno u javnom prostoru, mnogo više reflektuje u ponašanju učenika u školama.

Nasilje se danas snima, postaje viralno i neretko se traži priznanje i pohvala za loše postupke. U tom pogledu, naše sagovornice su složne u tome da su problemi sa kojima se poslednjih godina borimo nastali iz porušenog sistema vrednosti koji je vladao ranije, prvenstveno kada je u pitanju odnos roditelja i dece, dece i nastavnika i roditelja i nastavnika.
„Vršnjački sukobi su oduvek bili deo odrastanja, ali utisak je da su deca ranije umela samostalno da izađu na kraj sa problemskim situacijama i da kroz njih razvijaju veštine rešavanja konflikata, što opet možemo dovesti u vezu sa modelima. Mi nismo imali modele koje imaju današnja deca, a i potpuno je drugačiji društveni kontekst, svet se menja i u ovom trenutku deca imaju na raspolaganju čitav arsenal digitalnih oruđa kojima mogu da nanesu štetu drugima. Na primer, nedavno se pisalo o slučajevima zloupotrebe aplikacija koje su zasnovane na veštačkoj inteligenciji, gde dečaci koriste fotografije svojih vršnjakinja i nastavnica i na osnovu njih kreiraju eksplicitne sadržaje koje kasnije dele na mrežama. Dakle, ono što je osobenost ovog vremena jeste da nema jasne granice između izvandigitalnog i digitalnog nasilja“, apostrofira psihološkinja Kuzmanović.

Deca ne gledaju Skupštinu, ali gledaju rijalitije

Psihološkinja Dobrinka Kuzmanović kaže da nasilju među decom doprinosi niz faktora.

„Rekla bih da disfunkcionalni porodični odnosi u velikoj meri doprinose pojavi vršnjačkog nasilja, ali tu su i dinamika odnosa u školi i vršnjački odnosi, kao i odsustvo smislenih vannastavnih aktivnosti koji će angažovati decu i okupirati njihovu pažnju na konstruktivan način. Tu su i društvene mreže, posebno popularan Tiktok, međutim, istraživanja pokazuju da deca i te kako gledaju rijaliti programe na televiziji. U principu, teško je razgraničiti sve ove stvari – neki faktori su manje ili više štetni, ali ono što je sigurno jeste da ne postoje oni koji su beznačajni i čiji negativni uticaj ne treba uzeti u razmatranje“, tvrdi Kuzmanović.

Izvor: nin.rs

„Mislim da postajem jedna od dve ličnosti kada su moja deca uznemirena. Ili sam Meri Popins – ljubazna, puna ljubavi, strpljiva – ili sam potpuno netolerantna i sklona vikanju i vrištanju.” — Napisala je jedna zabrinuta majka, a u nastavku prenosimo odgovor stručnjaka za vaspitanje, Dženet Lensburi, koja je objasnila zašto roditelji (pre)često viču na svoju decu.

Ako vičete na svoju decu, niste sami. Zapravo, moje lično empirijsko istraživanje sugeriše da je vikanje postalo nešto poput roditeljske epidemije. Neki to čak nazivaju „novim batinama". Ali, postavlja se pitanje zašto toliko posvećenih, inteligentnih, savesnih roditelja gubi kontrolu?

Roditelji su zbunjeni oko postavljanja granica na nežan način, s poštovanjem

Čini se da roditelji često viču jer su zapravo doneli vrlo pozitivnu odluku da svojoj deci postavljaju granice s poštovanjem, a ne kaznama i manipulacijama. Roditelji se trude da ostanu nežni i ljubazni, a opet je često njihovo ponašanje na iskušenju. Postaju frustrirani, a ponekad čak i uplašeni, osećaju da su izgubili svaku kontrolu bez ikakvog načina da obuzdaju svoju decu. I nije ni čudo! Kad biste pokušali da upijete sve nejasne, protivrečne savete koje ste videli i čuli u vezi s disciplinom i vaspitanjem, teško da bi rezultat bio dobar.

Mnoge od tih teoretskih ideja deluju privlačno i korisno, ali dolaze sa puno pravila šta raditi („ne kažnjavajte, ne nagrađujte, ne kontrolišite, koristite reč „ ne“, očekujte poslušnost, budite autoritativni, itd. “), ali sa vrlo malo objašnjenja kako to i ostvariti.

Roditelji su zbunjeni

Roditelji ne brinu o sebi i svojim potrebama!
Jednom kada postanemo roditelji, naš se svet u potpunosti menja. Mnogi roditelji u potpunosti zaborave na svoje potrebe, ali i granice, što dovodi do određenih negativnih posledica.

Na primer, u kontekstu odnosa s poštovanjem (što podrazumeva percipiranje vašeg deteta kao celovite osobe i komuniciranje s njom kao takvom), u redu je da vaša beba plače nekoliko minuta dok perete zube. Ostavite bebu na sigurnom, zatvorenom mestu, recite joj da idete i uvek potvrdite njena osećanja kad se vratite. Budući da poštujete detetovu potrebu za predvidljivošću, pretvorili ste ovu aktivnost u uobičajeni deo zajedničkog dana i vaša beba uči da predvidi da ćete ići i vratiti se. Još uvek može da se žali, što je njeno pravo, ali vi joj sa poverenjem dajete do znanja da je čujete i prihvatate njen izraz nezadovoljstva.

Roditelji ne brinu o sebi

Ako ste osetljiva osoba koja ne može da spava dubokim snom sa bebom u svojoj blizini, ali zajedno spavate jer mislite da tako treba, ne vodite računa o sebi. Svoje dete želite da odviknete od krevetića ili ograničite vašu celonoćnu brigu oko deteta, ali se osećate krivim, ne vodite računa o sebi. Ako treba da odete u kuhinju kako biste skuvali kafu, ali bojite se da ostavite svoju uznemirenu bebu, ne brinete o sebi. U stvari, ako se osećate krivim zbog bilo kog trenutka brige o sebi, verovatno se ne brinete o sebi, piše Belly belly. Ovo su neki od glavnih razloga zbog kojih roditelji zanemaruju uspostavljanje ličnih granica sa svojom decom ili se koriste manipulativnim alatima poput distrakcije (što često dovodi do vike). Drugim rečima, roditelji ne veruju da je dete doista celovita osoba koja može da razume reči i iskreno komunicira.

Roditelji se osećaju odgovornima za osećanja svoje dece

Roditelji se odriču većine svog života za decu, ali nezdravo je (a još manje zdravo za decu) postati roditelj bez ega, zanemarujući svoje potrebe i gotovo poništavajući sebe. Potrebne su nam lične granice, a deci su potrebni roditelji kao primer. To znači imati iskren, autentičan odnos s poštovanjem koji će postavljanje granica deci kroz tinejdžerske godine učiniti jasnim i jednostavnim.

Roditelji ne mogu da se pomire sa neprijatnim osećanjima zbog detetovih intenzivnih emocija

Roditelji često preuzimaju na sebe vrtlog razočaranja, tuge i besa svog deteta, umesto da budu njihovo sidro i sigurno utočište. Roditelji bi trebalo da razumeju da je za emocionalno zdravlje deci neophodno da se izraze. Ova nezdrava percepcija dece i njihovih osećanja onemogućava razvoj emocionalne otpornosti, stvara potrebu za još više postavljanja granica i iscrpeće vas svaki put kad budete morali reći „ne” ili insistirati na nečemu (što će biti često).

Niste krivi za detetove intenzivne emocije

Vaše dete treba da se ponaša na takav način da bi se zdravo osamostalilo. Ako se osećate odgovorno za svakodnevne emocije vašeg deteta, nećete biti voljni da postavite iskrene granice, umorićete se i verovatno na kraju vikati … ili plakati, što ni za vašu decu nije zdravo. Jednom kada ispunite osnovne potrebe svog deteta, vaša jedina odgovornost je da njegove emocije prihvatite i potvrdite.

Roditelji imaju nerazumna očekivanja

Roditelji često viču jer očekuju nemoguće. Deca su istraživači. Potrebna su im sigurna mesta na kojima mogu slobodno da se kreću, eksperimentišu, istražuju. Tražiti od mališana da ne trči, skače ili se penje slično je kao i reći: „Ne diši”. Stvorite i pronađite sigurna mesta za igru ​​svoje dece. Nemojte ih izlagati materijalima ili opremi koju ne mogu koristiti kako žele pa se onda ljutite kada se toga ne pridržavaju. Na roditeljima je da izbegavaju situacije koje će staviti strpljenje na iskušenje, nego se potrudite da održite mir i učinite da sve funkcioniše.

Imajte razumna oečkivanja

Roditelji bespotrebno ulaze u rasprave sa decom

Za raspravu je potrebno dvoje, zato se nemojte ni upuštati u nju. Niste vršnjak svog deteta, vi ste vođa. Dakle, umesto da shvatite lično jedno sasvim zdravo ponašanje svog deteta i krenete sa vikanjem, uspostavite kontakt očima sa detetom i sa punim pouzdanjem recite ograničenje: „Vreme je da opereš zube.” Dajte jednostavan izbor ili priliku za samostalnu odluku.

Rešenje: složite se sa detetovim neslaganjem!

Koliko god ovo za većinu roditelja bilo potpuno kontra-intuitivno, to deluje. Što ste više spremni da se složite sa osećanjima svog deteta dok se mirno držite granica koje ste postavili, to će biti lakše savladati otpor i krenuti dalje. Kako vaše dete može da nastavi da se bori kada vi nećete prestati da se slažete sa njim? Ova roditeljska „bela zastava” empatije će čudesno rastopiti napetost između dece i roditelja. Nakon što prepoznate da je otporno, impulsivno, nepoželjno ponašanje vašeg deteta zapravo samo neugodan zahtev za vašu pomoć, verovatno ćete lakše prestati da vičete zbog toga.

Izvor: bitiroditelj.com

Krvna grupa može mnogo otkriti o zdravlju osobe. Od srčanih bolesti i moždanog udara do određenih vrsta raka, evo zašto je krvna grupa važna…

Krvna grupa može mnogo otkriti o zdravlju osobe.

Osim ako ste nedavno dali krv, možda nećete mnogo razmišljati o svojoj krvnoj grupi. Prisustvo ili odsustvo određenih molekula zvanih A ili B antigeni, kao i proteina zvanog RH faktor, određuju koja od osam uobičajenih krvnih grupa teče kroz vaše vene. Oni mogu uticati na druge delove vašeg tela, uključujući krvne sudove, neurone i trombocite, i kao rezultat toga, vaša krvna grupa može biti povezana sa rizikom od razvoja određenih bolesti, piše The Healthi, a prenosi N1 Zagreb.

Tipovi A, B, AB: Bolesti srca

Krvne grupe koje nisu 0 imaju 25 do 30 procenata veći nivo proteina za zgrušavanje krvi poznatih kao von Villebrand faktor i faktor VIII. Delimično zbog ove razlike, ljudi sa ovim krvnim grupama imaju 15 odsto veći rizik od umiranja od srčanih bolesti u poređenju sa ljudima sa drugim krvnim grupama, prema studiji BMC Medicine iz 2015.

Tip O: Manji rizik od krvnih ugrušaka

S obzirom na to da krvna grupa 0 ima manje količine proteina koji pomažu u zgrušavanju krvi, ljudi sa ovom krvnom grupom imaju manje šanse da pate od krvnih ugrušaka.
„Ne treba pretpostaviti da to što je krvna grupa O znači da je osoba „zaštićena“ ili da je krvna grupa A u većem riziku“, kaže Teri B. Gernshajmer, hematolog i direktorka Službe za medicinsku transfuziju UV u Odeljenju za negu raka u Sijetlu. Alijanse u Vašingtonu.

Tip 0: Problemi sa plodnošću

Tip 0 je možda najčešća krvna grupa.

Prema istraživanju objavljenom u časopisu Human Reproduction, žene sa tipom 0 imale su dvostruko veće šanse da imaju manje jajnih ćelija za oplodnju.

Druga studija objavljena u Journal of Assisted Reproduction and Genetics otkrila je da žene sa krvnim grupama 0 i A imaju manje šanse da iznesu uspešnu trudnoću uz pomoć IFV od onih sa tipom B, koje imaju veće šanse.

Ne-0 tip: Povećan rizik od raka želuca

Još jedan zanimljiv nalaz iz studije BMC Medicine povezao je određene krvne grupe sa većim rizikom od srčanih oboljenja: Krvne grupe koje nisu 0 (A, B ili AB) su imale povećan rizik od raka želuca, verovatno zbog inflamatornog odgovora na H. pilori bakterije . (Bakterije su uzročnici čira na želucu.)

Ne-0 tipovi: duboka venska tromboza

Zbog razlika u zgrušavanju, krvne grupe A/B češće pate od venske tromboembolije – ugruška koji se formira u dubokim venama nogu, prepona ili ruku (duboka venska tromboza ili DVT) i može da prekine svoj put do pluća (plućna embolija) u poređenju sa tipom 0, prema istraživanju objavljenom u časopisu Blood Transfusion.

Studija je dalje otkrila da ne-0 tipovi sa naslednom trombofilijom, stanjem u kojem se krv nenormalno zgrušava, povećava rizik trostruko.

Tip AB: Gubitak memorije

Iako je AB najređa krvna grupa, istraživanje objavljeno u časopisu Neurologi 2014. sugeriše da ljudi sa ovom krvnom grupom imaju 82 odsto veće šanse da razviju kognitivne probleme koji bi kasnije u životu mogli da dovedu do demencije od ljudi sa drugim krvnim grupama.

Autori studije teoretiziraju da bi to moglo biti zato što AB krv ima viši nivo faktora VIII.

Tip A ili B: Dijabetes

Ljudi sa krvnom grupom A ili B imaju do 21 odsto veći rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 u poređenju sa onima sa krvnom grupom 0, prema istraživanju objavljenom u časopisu Diabetologia. (Oni koji su bili B pozitivni imali su najbolje šanse.)
Iako se ne zna tačno zašto, jedna teorija je da krvna grupa može uticati na GI mikrobiom, koji onda može uticati na metabolizam glukoze i upalu.

Verovatno vam neće ništa reći o vašoj ličnosti

Postoji teorija da vaša krvna grupa može objasniti zašto se ponašamo na određeni način. Iako u velikoj meri nije dokazano, japanska studija objavljena u PLOS ONE otkrila je da se neke osobine ličnosti razlikuju između krvnih grupa.

Ljudi sa tipom A, na primer, postigli su veći rezultat u postojanosti u poređenju sa tipovima B ili O.

Međutim, čak i istraživači primećuju da nema dovoljno podataka da bi se dokazala veza. Dok ne saznamo više, čini se da svoju krvnu grupu ne možete koristiti kao žrtvenog jarca da okrivite svoje ponašanje.

Ne morate da okrenete svoj život naglavačke

Vaša krvna grupa svakako nije faktor koji će odrediti vašu sudbinu kada je u pitanju zdravlje.

„Važno je razumeti da se krvne grupe razlikuju među etničkim grupama i unutar etničkih grupa u zavisnosti od toga gde su se naselile tokom migracije“, kaže dr Gernšajmer.

„Ove razlike u kulturama mogu dovesti do razlika u ishrani i načinu života koji dodatno utiču na rizik.“

Pored toga, iako postoji mnogo načina na koje vaša krvna grupa može da utiče na vaše zdravlje, dr Gernšajmer kaže da „nema dobrih dokaza da bi to trebalo da promeni način života“.

Izvor: danas.rs

Ako ste na koži videli crvenu tačku koju ranije niste imali, ne brinite, u pitanju je angiom – mali benigni tumor koji se sastoji od krvnih sudova i potpuno je bezopasan. Postoji nekoliko vrsta i mogu se naći bilo gde na telu.

Mnogi ljudi ih dobiju nakon trideset godina. Uglavnom su to veoma male tačke koje se najčešće nalaze na trupu, rukama i ramenima, a žene ih mogu imati i na grudima. Pojavljuju se zbog promena na koži i krvnim sudovima koje dolaze sa godinama. U ovom slučaju radi se o tzv angioma u obliku minijaturne trešnje.

Ako angiom izgleda kao tačka sa koje se granaju krvni sudovi, to može ukazivati na probleme sa jetrom, bolesti cirkulatornog sistema ili hormonsku neravnotežu u telu. Ova vrsta se zove – pauk angiom. Pojavljuju se češće u detinjstvu i tokom trudnoće, a kada se pojave u većem broju mogu da upozore na oštećenje jetre.

Kada treba da odete kod lekara?

Ako primetite da se crvena tačka neočekivano promenila u veličini, obliku ili je počela da krvari, obratite se lekaru.

„Angiome ne treba lečiti osim ako krvare ili smetaju. Mogu se tretirati elektrodesikacijom, tečnim azotom ili laserom. Sve tri vrste tretmana obično daju dobar kozmetički rezultat. Elektrodesikacija se sastoji od dodirivanja kože električnom iglom i uništavanja krvnih sudova. Tečni azot je hladan gas koji se raspršuje na kožu pištoljem za prskanje ili se nanosi vatom. Laser koristi snop koncentrisane svetlosti“, kažu stručnjaci američkog osteopatskog koledža za dermatologiju, napominjući da se angiomi ponekad ponavljaju nakon tretmana.

Najbolja prevencija angioma je zdrav način života i uravnotežena ishrana. Jedite puno voća i povrća i ne zaboravite na zdrave masti poput onih iz avokada i maslinovog ulja. Ovo će pomoći da vaša koža ostane mlada i zdrava, prenosi 24sata.hr.

Ne znamo šta je mislila Danica Grujičić kada je rekla da se duge liste čekanja na operacije kuka i kolena prave namerno da bi ljudi koji ne mogu da hodaju bili primorani da plaćaju privatne operacije 8.000 evra, odnosno ukoliko mogu da hodaju piju diklofenak protiv bolova, stav je ortopeda sa kojima smo juče razgovarali.

Ministarka Danica Grujičić rekla je juče da je „osnovni problem ovde jeste to što se svi pacijenti stavljaju na liste, a trebalo bi da se stavljaju onda kada više ne mogu da funkcionišu“.

„Kada mogu, a osećaju bol, mogu da popiju lek, ali liste se namerno prave da bi ljudi koji ne mogu da hodaju morali da plaćaju privatne operacije“, kazala je ona i dodala, između ostalog, „ako vi normalno funkcionišete popijte diklofenak ili nešto“.

Pre nego što su ortopedi objasnili da li oni neselektivno „stavljaju“ svoje pacijente na zvaničnu Listu čekanja RFZO, gde je juče bilo ukupno 32.944 osobe koje čekaju na operacije kuka (14.035) i kolena ( 18.909), rekli su da u ortopediji, grani medicine koja uključuje hirurgiju, a ministarka je, takođe, hirurg, postoje jasne indikacije za operaciju, ne samo kuka i kolena, već i svih ostalih koštanih tkiva u organizmu.

„Samo anonimnao jer…“

Zanimljivo je da nijedan od trojice ortopeda iz tri različita grada u Srbiji nije želeo da priča za Danas pod imenom i prezimenom „jer je to direktna konfrontacija ministarki, mimo naših direktora“.

„Problema nam je dosta, pa nećemo još i taj“, naglasio je jedan od njih.

Uz to, kako je rekao ortoped iz jedne velike beogradske klinike, „da operišemo svakoga ko se požali na bol, onda bismo napunili najveći fudbalski stadion samo ljudima koji imaju probleme sa kukovima“.

„Ali da bismo objasnili građanima i ministarki da osobe koje nam se obrate za pomoć ne stavljamo namerno na listu čekanja da bi oni potom otišli u privatnu bolnicu i platili operaciju 8.000 evra, dok je u državnim ustanovama na teret Fonda, bitno je da kažemo da procedura počinje ovako: pacijent koji je dobio uput za ortopeda uđe u ordinaciju i kaže: „Dobar dan, doktore, osećam bolove u predelu kuka i ne mogu da hodam“, a mi onda započnem pregled po svim pravilima struke“, objašnjava njegov kolega.

Prema njegovim rečima, obavezno pita pacijenta gde je projekcija tog bola koji oseća.

„Kada je u pitanju bol zbog teškog oštećenja kuka, tada se on oseća na preponama i to na strani gde je oštećen taj zglob. Takođe, pacijent bi trebalo da oseća bol pri hodu, da ne može da prekrsti noge dok sedi, odnosno da ga to boli, a kada se jave noćni bolovi, onda tu više ne pomaže nikakav diklofenak, injekcije i banje, već je to apsolutna indikacija za operaciju“, objašnjava on.

„Ovako izgleda kada se postavlja indikacija za operaciju“

Kako dodaje, potom šalje pacijenta kod radiologa da se uradi snimak karlice i oba kuka.

„Nakon toga, u opisu snimka, koji radi specijalista radiologije, posmatram koji je stepen, narodski rečeno, oštećenja kuka, starost pacijenta, njegovu profesiju, da li ona zahteva kretanje ili sedenje, pa kad se sve to uzme u obzir, ali i još dosta drugih parametara, donsim odluku da li je potrebna operacija ili ne“, naveo je on.

Slično su objasnile za Danas i njegove kolege. Inače, sva trojica lekara zaposleni su u državnom sektoru.

Stanislav Tadić, radiolog u penziji, kaže da ortopedi posle uzimanja anamneze i pregleda, pacijenta šalju na snimanje.

„Mi to uradimo i opišemo šta smo na snimku videli. Radiolozi uopšte ne učestvuju u donošenju odluke da li je nekome potrebna operacija, već daju svoje stručno mišljenje u vezi sa onim što se nalazi na snimku. Kada pacijent naše mišeljenje odnese ortopedu, tada on upotpunjuje svoja dotadašnja saznanja o stanju pacijenta i procenjuje koji je najbolji način lečenja za svakog od njih“, objasnio je on.

Anatemisanje specijalista je kontraproduktivno

Na pitanje ortopedima zašto je onda ministarka izjavila tako nešto, poslala poruku pacijentima da će ortoped da ih stavi na listu čekanja, a oni zbog dužine čekanja možda će završiti kod privatnika, oni kažu:

„Ministarka je hirurg. Možda nije mislila baš tako da kaže, možda zna ko od naših kolega neselektivno stavlja pacijente na listu čekanja. Ali, trebalo bi da se malo povede računa kada se anatemišu lekari specijalisti čitave jedne grane medicine. Tako je bilo i u vezi sa ginekolozima tokom poslednje aktuelne priče o akušerskom nasilju, pa su buduće mame, prema svedočenjima kolega ginekologa, dolazile na porođaj prestravljene“.

Izvor: danas.rs

List nepokretnosti izbačen je iz upotrebe i jedino je aktuelan izvod iz baze podataka katastra nepokretnosti u digitalnom obliku, saopštio je danas Republički geodetski zavod (RGZ) povodom aktuelnih prevarnih radnji oko iznajmljivanja prostora i zloupotrebe izvoda iz baze katastra.

„Republika Srbija i RGZ su prevaziđenu verziju papirnog lista izbacili iz upotrebe zbog falsifikovanja, dok je digitalni izvod iz baze podataka katastra nepokretnosti potpuno zaštićen od bilo kakve zloupotrebe i građanima je potpuno besplatno dostupan putem eKatastra“, navodi se u saopštenju RGZ-a.

Iz RGZ-a ističu da za bilo kakav postupak pred državnim organima, građanima apsolutno nije potreban nikakav dokaz o vlasništvu nad nepokretnostima, jer su sve državne institucije povezane preko magistrale državnih organa i dužne su da izvrše uvid u bazu katastra nepokretnosti.

RGZ poziva sve građane da „aktivno učestvuju u zaštiti svoje imovine korišćenjem besplatnih i lako dostupnih 28 digitalnih servisa RGZ-a“.

„Republički geodetski zavod garantuje bezbednost i sigurnost vlasništva nad imovinom upisanom u katastar, a digitalni izvodi iz baze podataka katastra onemogućavaju da budete žrtva prevarnih radnji kao što je falsifikovanje i slično“, naglašavaju iz RGZ-a.

Izvor: nova.rs

Raspored sahrana na somborskim grobljima za 14. i 15. mart

Čežnja za nekim ko ne uzvraća osećanja ponekada može trajati godinama i često se pretvara u opsesivnu zaljubljenost sa elementima zavisnosti. Ova pojava remeti život, a ima i ime. Znate li kako limerencija utiče na sreću?

Amanda Mekreken je novinarka i 10 godina je intervjuisala terapeute koji se bave ljubavnim odnosima. Radila je za brojne američke medije, a u tekstu koji je napisala za CNBC otkriva pet načina da se oslobodite svoje intenzivne, opsesivne zaljubljenosti u osobu koja vas neće. Njen tekst prenosimo u celosti.

„Veći deo svog adolescentskog i odraslog zabavljanja, žudela sam, ponekad opsesivno, da me neko želi kao ja njega. Gubila sam vreme i energiju maštajući o odnosima sa muškarcima koje sam neobjašnjivo smatrala besprekornim, ali su u stvarnosti bili emocionalno ili fizički nedostupni.

Tek godinama kasnije saznala sam da ovo stanje silne čežnje i razmišljanja o nerealnom ljubavnom interesovanju ima ime – limerencija. Limerencija može postati zavisnost i potkopati druge odnose u vašem životu, romantične, ali o sve ostale.

Kako limerencija može da uništi vaše odnose

Dugi niz godina, moja mama je bila moj najverniji navijač, ali čak se i njeno strpljenje istrošilo zbog mojih opsesivnih zaljubljenosti u „limerentne objekte“.

Moji prijatelji su se umorili od mojih promena raspoloženja – od ushićenja kada bih dobila malo pažnje od svog LO do tuge kada bi prestao da komunicira sa mnom. A moji saradnici su tako dugo mogli samo da zažmure na moj nedostatak produktivnosti.

Limerencija me je odvratila da prepoznam kad su neki dostupni i divni muškarci zainteresovani za mene. Dozvolila sam da izgubim toliko vremena da sam skoro uskratila sebi šansu da dobijem dete — a to je sada moja najdragocenija veza.

Provela sam 10 godina intervjuišući stručnjake za ljubav, kao i ljude koji su iskusili limerentnost, za moj podkast The Longing Lab, TEDx govor i predstojeću knjigu „Kada čežnja postane vaš ljubavnik“. Čula sam kako je uništila brakove ljudi, narušila odnose sa decom ili uništila divna prijateljstva.

Ako vam ovo zvuči poznato, evo pet koraka koje možete preduzeti da sprečite da limerencija ošteti vaše odnose:

Prepoznajte i prekinite naviku

Limerencija se zasniva na okidaču, ponašanju, sistemu nagrađivanja u mozgu. Kad god bih se osećala usamljeno, počela bih da tražim novosti na njegovim društvenim mrežama, a ponekad sam mu čak i slala poruke. Emocionalna nagrada bio je hormon sreće dopamin koji bih osetila kada bih zamišljala našu vezu ili očekivala njegov odgovor.

Jedan od mojih prvih koraka ka promeni bio je prepoznavanje svog ponašanja u ovom trenutku i shvatanje da to što ne reagujem impulsivno ne znači da sam zabrljala šansu sa svojom srodnom dušom. To je značilo da štitim svoje srce.

Obuzdajte svoje „šeme“

Istraživanje sociološkinje Lize Vejd o kulturi povezivanja, identifikuje neka neizgovorena pravila, među kojima je glavno da kežual seksualna iskustva treba smatrati besmislenim. Oni koji su uključeni u takvu vezu treba da se raziđu kada se suoče sa tom činjenicom.

Budući da je limerencija podstaknuta neizvesnošću, neobavezni odnosi su kao benzin na vatri. Niz veza u mojim 30-im sa muškarcima koji su me kasnije ignorisali pojačali su moju nepokolebljivost i uništili moje samopoštovanje.

Potražite terapeuta

Uz pomoć svog terapeuta, razumela sam svoje obrasce izbegavanja anksioznosti. Shvatila sam da to što volim da jurim nekoga i odbacivanje koje dolazi uz to, učvršćuju narativ da nisam vredna ljubavi osim ako ne težim tome da je zaslužim.

„Emocionalna nedostupnost može, nažalost, biti poznata i stoga dobra ljudima koji nisu imali sigurne i čvrste veze u prošlosti“, kaže Dženifer Daglas, psihološkinja specijalizovana za pomoć ljudima da se „oporave“ od perfekcionizma.

Kakvi god da su vaši obrasci, profesionalac vam može pomoći da ih prepoznate i da se nosite sa njima. I bez obzira na to, Daglas kaže: „Važno je u terapijskim sesijama napraviti razliku između želje za idejom veze i želje za stvarnim odnosom.“

Dnevnik

Zapišite kada je vaš LO (namerno ili nenamerno) učinio da se osećate loše zbog sebe. Počela sam da beležim periode u kojima sam se zbog svog LO osećala iskorišćeno, neprivlačno i bez trunke poštovanja. To je pomoglo da srušim tu osobu sa pijedestala na koji sam je postavila.

Sa 39 godina, počela sam da pišem ovo u dnevnik svako veče, po preporuci svog terapeuta: „Spremna sam i dostojna duboko intimnog odnosa sa puno ljubavi.“ Zapisivanje mi je pomoglo da poverujem u to — i da prepoznam svoja osećanja prema nedostupnim muškarcima kao ćorsokak.

Kada se moj sadašnji muž pojavio godinu dana kasnije, bila sam spremna za njega. Njegova ljubav i dostupnost su mi bili veoma privlačni – a to je nešto što nikada ne bih videla u svojim 20-im i 30-im.

Odbacite čežnjivu muziku

Mnogi filmovi i pesme normalizuju opsesivnu čežnju za nedostupnim predmetom ljubavnog interesovanja. Poslušajte, na primer, poslednja četiri stiha pesme Tejlor Svift, „Enchanted”:

Odmorite se od romantičnih komedija i pesama koje vas podsećaju i pojačavaju vašu čežnju. Umesto toga, uložite vreme u aktivnosti i ljude koji vam podižu raspoloženje, a da pritom ne izazivate limeraciju.

Za mene je to značilo da se više uključim u zajednice koje su ojačale moje samopoštovanje, umesto da ga potkopaju.“

Izvor: nova.rs