Sombor.info

Porodica Zeljko vlasnik je poznate somborske poslastičarnice od 1981. godine. Poslastičarnicu Selenča otvorili su Gojko i Ankica Zeljko, koje je život iz Hercegovine doveo u Bačku, ali su Somborci uvek govorili – idemo kod Gojka. Spletom okolnosti, zvanično ime poslastičarnice postalo je pre dvadesetak godina. Tada je sin Vladimir registrovao posao na svoje ime, ali pošto je Selenča naziv dela grada Sombora, nije mogao da ga koristi, pa je poslastičarnicu nazvao kako su je Somborci zvali – Gojko. Vladimir danas uspešno vodi posao, a kako i ne bi kada je, kako u šali kaže, poslastičarnicu dobio za sedmi rođendan, jer je tada i zvanično počela sa radom.

Recepti starih majstora

Iako je odrastao u poslastičarnici i pomagao u poslu, Vladimir je 1992. stao rame uz rame sa ocem kada je završio školu. »Završio sam kao kuvar, jer u Somboru nije bilo poslastičara. Postojala je samo jedna generacija koja je upisana iste godine kada sam ja završio srednju školu, ali koliko znam, niko iz tog razreda ne radi kao poslastičar. Posle srednje škole sam izučio zanat u hotelu Moskva u Beogradu“, kaže Vladimir.

Novi trendovi su pristizali i u poslastičarstvu, koje otac Gojko više nije mogao da prati, pa su Vladimir i njegova sestra preuzimali sve veći deo posla. Iako su prinuđeni da prate nove trendove, Vladimir kaže da se i dalje pridržavaju tradicionalnog evropskog poslastičarstva, a to je kuvanje ili pečenje, bez gotovih ili polugotovih smeša.

»Sve radimo po starim recepturama od osnovnih sirovina. Vodimo računa da ima kvalitetnih sirovina, da na kraju imamo kvalitetne torte i kolače“, kaže Vladimir. Kako kaže, 80-ih godina vrhunac je bio grilijaš (prženi šećer sa orasima), koji se pravi na temperaturama iznad 120 stepeni, što su stari majstori radili golim rukama. Kasnije su u modu ušle torte sa šlagom i ukrasi od vučenog šećera, koji su slični grilijašu, jer se šećer oblikuje, takođe ručno, na visokim temperaturama. Pre 20, 25 godina, hit je postao fondan.

»Taj fondan nam je doneo olakšanje, jer na torti možete napraviti mnogo više detalja, uz manje vremena. Moraju se pratiti trendovi, nadograđivati znanje. Od jeseni planiramo da pokrenemo novi, lakši program. Novi zahtevi kupaca su da su proizvodi manje slatki, sa manje kalorija, da su kremasti, da lepo izgledaju. Ranije se, međutim, više pažnje poklanjalo kvalitetu materijala. Niko više neće ni puter ni margarin, a mi moramo da se prilagođavamo“, kaže Vladimir. U poslastičarnici Gojko svi proizvodi su sveži, pa je najviše posla pred vikend i tokom vikenda, a onda se radi bez radnog vremena. Najveća potražnja za kolačima je od maja do septembra. Sezona je i prodaje sladoleda, a poslastičarnica Gojko i dalje pravi kuvani sladoled od mleka, jaja i šećera. »Ne koristimo slatku pavlaku, razne prahove koji se danas koriste u proizvodnji sladoleda. Zato je naš sladoled malo teži i često smo kritikovani zbog manjih kuglica. Manje su, ali su teže i u njima se dobija više nego u kuglicama koje su kao šaka. One sadrže 50 grama, a naše 70 grama sladoleda“, kaže Vladimir.

U poređenju sa cenama u Novom Sadu ili Beogradu, kaže Vladimir, njihovi proizvodi su jeftiniji od 40 do 50 odsto. „U Somboru je veliki broj ljudi koji rade na crno, prave torte i kolače kod kuće, nemaju registrovan zanat, pa samim tim nemaju ni troškove koje imamo mi. Zato mogu da budu jeftiniji, a mi moramo da konkurišemo njihovim cenama, što nas dovodi do ivice rentabilnosti“, kaže Vladimir.

Pored sladoleda, Vladimir kao najvažnije i najprodavanije proizvode izdvaja čokoladne bombe koje su putovale u Nemačku, Australiju i Ameriku i krempitu. »Krempitu pravimo po recepturi starih nemačkih majstora koji su radili u čuvenoj somborskoj Dubravi. To je onaj stari Berliner krem koji se pravi od mleka, jaja i šećera. Sa svinjskom mašću ne pravimo kore jer je teško naći, kraći je rok trajanja proizvoda, pa smo svinjsku mast zamenili margarinom“, kaže Vladimir.

Ukus i miris doma

Od 80-ih godina kroz poslastičarnicu Gojko prošle su generacije Somboraca.

»Obično su prvi izlasci za decu koja još nisu spremna za prave izlaske, ovde rado dolaze porodice sa decom, bake i deke sa unucima. Često čujemo od gostiju da su kod nas dolazili kao deca. Mnogi Somborci žive u inostranstvu, a kada dođu u Sombor, važno mesto koje posećuju je poslastičarnica kod Gojka, kažu da je to ukus i miris doma“, kaže Vladimir.

Biti vlasnik zanatske radnje znači raditi bez radnog vremena, vikendom i praznicima, ali je Vladimir zadovoljan poslom koji radi. Učestvovao je na takmičenjima, osvajao nagrade, ali kaže, takvih takmičenja više nema.

»Sada svako može da se prijavi, a ranije su to bila takmičenja na kojima su učestvovala ozbiljna ugostiteljska preduzeća, pripreme su trajale nekoliko dana. Danas se održavaju lokalni sajmovi kolača i kolača na kojima svi mogu da učestvuju. Nemamo vremena da učestvujemo u onim takmičarskog karaktera, jer su samo moja supruga i sestra uključene u ceo posao, ali učestvujemo na manifestacijama humanitarnog karakte“, kaže vlasnik somborske poslastičarnice.

Prednost porodične poslastičarnice u odnosu na masovnu proizvodnju je u tome što se lako može prilagoditi zahtevima kupaca. Sve češće kupci dolaze sa idejama koje su preuzeli sa interneta. »Često se ove ideje tiču izgleda i obično se radi o nečemu iz američke poslastice, koja se strukturom razlikuje od naše. Ako se naši proizvodi tradicionalno prave, ne mogu da izdrže visine i oblike koje mogu američki slatkiši, pa se trudimo da napravimo kompromis da postignemo ono što možemo u pogledu izgleda, ne odstupajući od naših receptura“, kaže Vladimir.

A recepti u Gojkovoj poslastičarnici su oni iz 80-ih, koje je, kako u šali kaže, sada vratio na fabrička podešavanja. »Tata je morao svaki recept malo da poboljša. Tako gde je bilo potrebno 800 grama oraha, dodao je kilogram, gde je trebalo 300 grama šećera, dodao je još malo.

Vladimirova deca za sada neće nastaviti porodični posao. Oni su izabrali svoj put; Pravne studije i srednja veterinarska škola.

»Želim da nađu svoj put u životu i da imaju moju podršku šta god da izaberu. Čak i kada smo zauzeti na poslu, ne tražim od njih da pomognu. Za mene je mala gorčina iz detinjstva bila proslava 1. maja, kada su svi moji prijatelji išli na putovanja, a sestra i ja samo radile, danima pre, samog 1. maja i danima posle. Zato sam želeo da imaju svoje detinjstvo i da biraju šta će da rade“, kaže Vladimir.

Izvor: hrvatskarijec.rs

Nikola Jokić je u centru pažnje domaćih i svetskih medija po završetku Olimpijskih igara, gde je neviđeno dominirao i malo je falilo da sruši "Drim tim" Amerike sa 12 Ol star igrača.

Na kraju je doneo Srbiji bronzu, ali i veliku radost i ponos, a samo dan posle povratka iz Pariza otišao je u Sombor na trke konja.

Ovo nije iznenađenje ni za koga, jer je Jokić veliki ljubitelj konja i ima čitavu ergelu u svom vlasništvu, koja se iz godine u godnu uvećava.

Iako informacije o porodici Jokić retko isplivaju u medijima, a isto je i o njihovim konjima, do informacija neretko dođu i strani mediji, pa je tako svojevremeno isplivala informacija da je Nikola kupio u Italiji grlo Breno Laumar, potomka čuvenog pastuva Varene, koji je zaradio do tog momenta 35.000 evra.

Mediji su nedavno pisali da je Jokić kupio još dva konja.

Pre dve godine je potrošio 143.000 evra za tri trkačka grla. Jednog pastuva je kupio za 42.000 evra, za žensko grlo je platio 47.000 evra, a najskupljeg konja je platio 54.000 evra.

Navodno je potom kupio još dva grla, od kojih je jedan potomak švedskog kasača Maharadže, koji je pobedio u najvećoj trci na svetu, a Jokić ga je navodno platio 100.000 evra.

Izvor: telegraf.rs

Dvadesetpetogodišnji D.D. iz Sombora uhapšen je nakon što je, kako se sumnja, počinio seriju teških krađa.

Sumnja se da je u proteklih mesec dana provalio u više kuća u okolini Sombora.

Kako navodi policija, sumnja se da je ušao u dve kuće iz kojih je ukrao novac i alat, kao i da je provalio u jedan objekat i ukrao klima uređaj i ručna kolica, a postoji sumnja i da je obio kuću iz koje nije ništa uzeo.

Uhapšeni se takođe tereti i da je u istom periodu iz dva traktora i jednog kamiona ukrao 330 litara nafte i tablet.

Somborska policija traga i za 30-godišnjim muškarcem za kog se sumnja da je sa uhapšenim počinio neka od navedenih krivičnih dela.

Izvor: 021.rs

Izložba Etnološke sekcije Muzejskog društva Srbije pod nazivom „Tradicija vašara u Srbiji” otvorena je u četvrtak, 15. avgusta. Izložba će biti otvorena do 15. septembra.

Izložba Etnološke sekcije Muzejskog društva Srbije pod nazivom Tradicija vašara u Srbiji otvorena je u četvrtak, 15. avgusta u Gradskom muzeju Sombor. Na otvaranju izložbe govorili su direktor Muzeja, David Firanj i predsednica Etnološke sekcije Muzejskog društva Srbije, Branka Sikimić, viši kustos etnolog i antropolog iz Narodnog muzeja Zrenjanin.

Kao društveni fenomeni koji istovremeno imaju privrednu, religiozno-duhovnu i socijalnu funkciju, vašari sa etnološke strane nude mogućnost prezentacije i interpretacije različitih segmenta materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa (tradicionalni zanati, gastronomija, tradicionalni oblici zabave, socijalna kultura…). Na taj način oni su ušli u fokus etnoloških istraživanja i ostaju nepresušan izvor za proučavanje najrazličitijih segmenata tradicionalne i savremene kulture.

Na izložbi su reprodukovane fotografije, pisana i audio–vizuelna građa iz fonda sledećih institucija: Etnografski muzej u Beogradu, Muzej Vojvodine, Narodni muzej Šumadije, Narodni muzej Zrenjanin, Narodni muzej Valjevo, Narodni muzej Zaječar, Narodni muzej Krajine, Narodni muzej Kruševac, Narodni muzej Čačak, Narodni muzej Šabac, Zavičajni muzej Ruma, Narodni muzej Pančevo, Zavičajni muzej Paraćin, Muzej Staro selo Sirogojno, Zavičajni muzej Knjaževac, Istorijski arhiv „Timočka krajina”, Narodni muzej Kraljevo, Muzej Ponišavlja Pirot, Muzej „Ras” Novi Pazar, Istorijski arhiv u Pančevu, kao i iz privatne kolekcije fotografa Dušana Dinića iz Negotina.

Realizaciju izložbe omogućilo je Ministarstvo kulture i javnog informisanja Republike Srbije. Izložba će biti otvorena do 15. septembra.

U toku je akcija pojačane kontrole učesnika u saobraćaju, sa posebnim fokusom na zaštitu pešaka, saopštio je MUP Srbije uz poruku „Vaša pažnja spašava živote!“, uz preporuku pešacima da budu vidljivi vozaču, nose svetle boje, reflektujuće materijale i uvek budu svesni sopstvene okoline.

„Ni pešački prelaz nije siguran, pre nego što zakoračite, obavezno pogledajte levo i desno. Budite sigurni da vozači vide vas. Ne budite iznenađeni, uverite se da možete bezbedno preći ulicu pre nego što zakoračite na put. Bez mobilnog telefona, dok prelazite ulicu, koncentracija je ključ. Mobilni telefon može da sačeka. Budite uočljivi noću, a u uslovima smanjene vidljivosti, koristite reflektujuće trake i nosite svetlu odeću. Vaša bezbednost je naš prioritet, ali i vaša odgovornost! Budite pažljivi i odgovorni, jer samo zajedno možemo stvoriti bezbednije ulice”, poručuju iz MUP-a.

Košarkaški klub "Džokеr" iz Sombora vеoma ambiciozno ulazi u narеdnu sеzonu, sudеći prеma najnovijim akvizicijama vojvođanskog sastava. I u prеdstojеćеm pеriodu ćе na kormilu tima biti prеkaljеni Žеljko Lukajić, koji ćе iskustvom pokušati da doprinеsе novom usponu еkipе sa sеvеra Srbijе. Nеma sumnjе da "Džokеr" žеli tako nеšto, da poslе visokе šеstе pozicijе u Košarkaškoj ligi Srbijе budе još bolji. I mislе ozbiljno, toliko da su dovеli najkorisnijеg igrač KLS u minuloj sеzoni, bеka Stеfana Simića, ali i krilnog cеntra, Tomislava Ivošеva, bivšеg prvotimca Vojvodinе.

O tomе jе "Dnеvnik" još ranijе izvеstio, da bi u mеđuvrеmеnu "Džokеr" potvrdio još jеdan ništa manjе značajan dodatak na unutrašnjim pozicijama. Naimе, Marko Kljajеvić jе poslе izuzеtno uspеšnе sеzonе u Podgorici odlučio da sе odrеknе ABA 2 ligе i stavi sе na raspolaganjе Lukajiću. Plеjmеjkеrska pozicija osigurana jе dolaskom Amеrikanca Đimona Hеnsona, nеkadašnjеg igrača Slobodе iz Užica. Došao jе i Jovan Šljivančanin iz Dinamika, kao i Branislav Vujadinović, koji ima iskustvo igranja u drugom rangu rеgionalnog takmičеnja branеći bojе Krkе.

Još jеdan visoki, Vеljko Brkić, stigao jе iz Rumunijе, čimе jе zaokružеna iskusnija okosnica tima. Misli sе i na mlađе, pa jе tako 18-godišnji Uroš Šuput potpisao ugovor, dok su talеntovani Boris Bodrožić, Luka Marković, Vukašin Kovačеvić i Ognjеn Bojbaša produžili saradnju.

Svе to dovoljno govori o tomе da ćе "Džokеr" imati aspiracijе ka ABA 2 ligi i na taj način nastaviti prodor ka jadranskoj scеni.

Izvor: dnevnik.rs

Institut za javno zdravlje Srbije saopštio je da je u drugoj nedelji avgusta registrovano 1.040 zaraženih korona virusom od nešto više od 3.000 testiranih.

"To je za 16,6 odsto manje testiranih, ali oko četiri puta više potvrđenih slučajeva nego u istoj nedelji 2023. godine", saopšteno je iz Instituta za Radio Slobodna Evorpa (RSE).

Navodi se i da većina obolelih ima blagu do srednje tešku kliničku sliku koja ne zahteva bolničko lečenje, već da se uspešno leči kod kuće uz mirovanje i terapiju.

Ako vi kažete da nema kopanja, ja ću reći da nema! Vučić čak četiri sata razgovarao sa građanima u Malom Zvorniku: Nećemo ništa da radimo dok se ne uverimo da će nam deca biti zdrava! (VIDEO)
Institut je saopštio i da je ove godine letnji talas kovida-19 u celoj Evropi počeo nekoliko nedelja ranije nego prošle, ali da za sada ima iste karakteristike.

Svetska zdravstvena organizacija je u maju 2023. proglasila kraj pandemije kovida-a 19.

Izvor: b92.net

Doktorka Bojana Uzelac iz Urgentnog centra, navodi da su na početku vrelog toplotnog talasa najviše intervencija imali kod starijih osoba i hroničnih bolesnika, ali da prethodnih dana zbrinjavaju sve više mlađih osoba koje rade na otvorenom.

Urgentni centar na dnevnom nivou zbrinjava oko 500 do 700 bolesnika, ali tokom letnjih meseci, kako navodi dr Bojana Uzelac, taj broj se povećava, što zbog većeg broja trauma, ali i zbog direktnih posledica koje izazivaju ekstremno visoke temperature.

- Primetan je i trend porasta broja kardiovaskularnih i cerebrovaskularnih bolesnika. To su pacijenti sa akutnim moždanim udarom, akutnim srčanim udarom. U prethodnom talasu u julu imali smo veliki broj starije populacije koji su dolazili dehidrirani, sa znacima toplotnog udara, koji su bili vrlo iscrpljeni od ovih temperatura - ističe gošća Dnevnika.

Poslednjih dana sve češće se javljaju i mlađe osobe koje rade na otvorenom i koje su direktno izložene suncu, koje kolabiraju na javnom mestu i pri tome neretko doživljavaju povrede.

Šta se dešava u našem organizmu kada je napolju u 40 stepeni

Kod zdravih osoba normalan fiziološki odgovor na vrućinu je da telo pokušava da se rashladi.

- Pravi jednu vazodilataciju, širi krvne sudove spolja, povećava protok krvi kroz kožu da bi je rashladio, ali pri tome zahteva jedan pojačani srčani rad, da to srce kao pumpa dopremi veću količinu krvi. Kada je osoba starija, kada su biološke rezerve malo kompromitovane, kao kod kardiovaskularnih bolesnika koji nemaju dovoljne mogućnosti, to može da ima vrlo ozbiljne posledice - objašnjava dr Uzelac.

Kako da razlikujemo sunčanicu od toplotnog udara?

Osobe koje su uglavnom direktno izložene suncu, odnosno glava i vrat im nisu pokriveni, na primer zemljoradnici, radnici ili pecaroši, mogu osetiti sledeće simptome:

• glavobolju
• mučninu
• nagon na povraćanje
• vrtoglavicu
• zujanje u ušima
• se znoje

To su znaci da imaju sunčanicu!

- Toplotni udar je medicinski gledano jedno akutno stanje koje nastaje kao insuficijencija regulacije telesne temperature. A laički rečeno, to je potpuna nemogućnost da kontrolišemo telesnu temperaturu i to je urgentno stanje - objašnjava doktorka.

Takve pacijente je najpre potrebno hitno skloniti sa sunca. Kada je u pitanju sunčanica, treba staviti hladne obloge na vrat, na čelo, dati vodu, ali nikako alkohol ili kofein, koji su diuretici, i koji će dodatno dehidrirati osobu.

U slučaju toplotnog udara, hitno potražiti lekarsku pomoć, kaže doktorka.

Kako da ne ugrozimo zdravlje narednih dana

- Što se tiče mlađih, apelujem da se izbegava alkohol, da se izbegava vožnja u alkoholisanom stanju. A jedna molba, ako imate bake, deke ili neke starije sugrađane, vaše komšije, odnesite im namirnice. Za njih je zaista teško da borave napolju po ovim temperaturama - apeluje dr Bojana Uzelac na RTS.

Izvor: direktno.rs

Kapiten naše košarkaške reprezentacije navodno ponovo ima novu partnerku, a reč je o lepoj Novosađanki.

Bogdan Bogdanović vrlo je poželjan kod ženskog pola, ali se uprkos velikom interesovanju trudi da zaštiti privatan život.

Tako je i na slavlje povodom osvajanja bronze na Olimpijskim igrama došao sam, za razliku od njegovih kolega koji su pozirali „ruku pod ruku“ sa svojim izabranicama. Međutim, već sutradan su se pojavile fotke i snimci sa slavlja na kome se Bogdan grli sa lepom brinetom.

Kako prenose mediji, reč je o njegovoj novoj devojci Milici, sa kojom je započeo vezu pre odlaska u Pariz.

„Bogdan nije dugo bio sam nakon što je raskinuo sa Sarom. On je taj koji uvek voli da preuzme inicijativu kad mu se neka devojka dopadne, pa je tako bilo i ovog puta. Svidela mu se na prvi pogled, odmah ju je startovao preko Instagrama, a pratio ju je već duže vreme i sve vreme joj je lajkovao svaku objavu. Vrlo brzo su se dogovorili da se upoznaju, kliknuli su na prvu i vrlo brzo su se smuvali. To je bilo malo pre Olimpijade. Milica je zdušno navijala za njega tokom svih utakmica i slala mu je poruke podrške, a njemu je to tad baš značilo“, priča izvor za Kurir .

Pomenuti medij dodaje da je Milica završila Fakultet tehničkih nauka, kao i da se bavi dizajnom, a vezu sa košarkašem ne želi da eksponira, pa je ona neprimetno nešto kasnije stigla na slavlje.

„Dogovorili su se da vezu ne eksponiraju javno, što odgovara oboma. Ipak, znate kako kažu, ljubav se ne može nikako sakriti. Verovatno se i dalje ne bi saznalo za njih dvoje da se u javnosti nisu pojavile fotke i snimci s proslave naših olimpijaca pre neku noć u Beogradu. On je na proslavu došao sam, a Milica je u restoran došla malo posle njega u društvu drugarica, i to poprilično neopaženo. Kako je noć odmicala i kako su se svi opustili pod uticajem koje čašice više, Bogdan ju je u jednom trenutku držao i oko struka, a zatim i malo niže, a zatim mu se bacila i u naručje i glavu mu naslonila na rame. Tokom cele noći prilazile su mu grupe devojaka, ali njega to nije zanimalo jer je svu svoju pažnju usmerio na Milicu, a tad to niko nije znao. Hemija između njih se oseća u vazduhu, a iako ne žele da pričaju svima o vezi, svi navijaju da ona traje što duže jer su super par“, završava sagovornik.

Izvor: nova.rs

Dadilje koje su čuvale decu ekstremno bogatih porodica, u anonimnim izjavama su otkrile kako izgleda život mališana u svetu koji ne poznaje granice kada je u pitanju trošenje novca. Sve ima svoju tamnu stranu, a ovo su njihova iskustva...

Ređanje lutaka po visini u sred noći

„Bila sam dadilja puno radno vreme za porodicu milijardera. Deca nisu imala sobaricu i tretirala su me kao da sam to ja. Jedne noći, najmlađe dete mi je naredilo da idem gore u njenu spavaću sobu. Zahtevala je da sortiram njene lutke po visini, od najviših do najnižih. Imajte na umu, bilo je 27 lutaka za sortiranje. Kada sam završila 30-ak minuta kasnije, devojčica je počela da vrišti, govoreći da joj se to ne sviđa, i vikala je na mene da izađem. Kada sam izašala iz njene sobe, najstarije dete je izašlo iz svoje sobe i reklo da mi je televizor prašnjav, a ja sam mu dala praška da ga obriše. Ukratko: taj TV je još uvek prašnjav i od tada nisam videla tu porodicu.”

Decu ništa ne raduje što dobiju, jer dobijaju stalno
„Radim u privatnoj školi i često sa strane radim posao dadilje za bogatu klijentelu. Većina porodica u kojima radim pokušava da nauči svoju decu da cene ono što imaju. Ipak, najupečatljivija stvar kojoj sam bila svedok u nekim porodicama je tako kratkotrajno uzbuđenje koje deca imaju kada dobiju poklone, telefone, kompjutere, putovanja ili novac, jer te stvari dobijaju svakog dana! Za njih je to normalno i očekivano. Teško je nagraditi ovu decu za dobro ponašanje kada su već svakodnevno obasuta svime.“

Bila sam i sobarica i dadilja

„Godine 1991. radila sam za porodicu u Njujorku koja je posedovala velike novine. Tata je bio veoma fin, a ja sam volela decu, ali majka nije bila fina. Jednom me je odvela do jedne od dečijih soba i istakla da je nekoliko listova otpalo sa biljke na prozorsku dasku. Rekla je da je moj posao da dom uvek izgleda savršeno, a ja tog dana očigledno nisam obrisala prozorsku dasku. Morala sam da presvlačim sve krevete svakog dana, uključujući krevet roditelja, i čitavu nedelju sam učila kako tačno da postavim ukrasni prekrivač na krevet. Izdržala sam oko šest meseci između takvih stvari i brifinga o tome šta da radim ako su deca kidnapovana. Novac čini ljude nepodnošljivim.”

Davali su mi ogromne svote novca i za sitnice

„Otac bi mi davao neverovatne sume novca za osnovne stvari i odbijao da uzme kusur. Treba da se obnovi članarina u biblioteci za decu? Daje mi novčanicu od 100 dolara. Bilo mi je tako neprijatno zbog bibliotekarke. Ostalo je 85 dolara koje nije hteo da vrati.”

Sobarice, kuvar za svako dete
„Sva deca su imala nekoliko sobarica koje ih su ih čekale spremne u svakom trenutku. Roditelji su me uputili da decu samo „nadgledam“ radi bezbednosti, jer će spremačice i kuvar zadovoljiti sve njihove potrebe.”

Brinula sam o detetu sa Daunovim sindromom, majku nije zanimalo

„Imala sam intervju sa porodicom koja je imala jednogodišnjaka i očekivali su drugo dete u narednih mesec dana. Mama je bila od onih koje ostaju kod kuće, ali su znali da će njihova druga ćerka imati Daunov sindrom i rekli su mi da žele da budu spremni za slučaj da joj zatreba mnogo dodatne nege. Kako se ispostavilo, devojčica je skoro sve svoje razvojne prekretnice dostigla, samo sa blagim zakašnjenjem. Ja sam se pobrinula za sve. Čistila sam, ujutru im nameštala krevet, prala veš za celu porodicu i obezbedila ogromnu većinu brige za oba deteta. Mama nije uradila skoro ništa. Tata se ujutru probudi sa devojčicama i preda mi ih. Većinu dana mama nije izazila iz kreveta.”

Nikada nisu viđali bebu

„Moja mlađa sestra je bila dadilje za bogati par i spomenula je nekoliko stvari koje su je u početku zaista odbijale. Najgore je bilo koliko nisu bili uključeni u život svoje ćerke. Rođena je početkom oktobra, a do kraja meseca moja sestra je već provodila 80+ sati nedeljno sa njom. Muž je bio kod kuće samo jedan dan otkako je počela da radi kod njih, a žene nema svakog dana od 6 do 21 sat.“

Ja sam bila uzor detetu, kupovali su mi šta god mi je trebalo

„Bila sam dadilja u porodici u kojoj je tata bio poznati scenarista, a mama advokatica u jednoj moćnoj advokatskoj firmi u gradu. Imali su jednu ćerku, koja je imala 10 godina kada sam prvi put počela da je čuvam. Najčudnije je bilo to što su očekivali da budem roditeljski uzor njihovoj ćerki. Kako su po ceo dan išli na posao, nisu imali mnogo vremena da je disciplinuju ili usađuju dobre navike, pa je sve to palo na mene. Upravo mi je to bilo krajnje čudno, verovatno zato što je moje detinjstvo bilo puno roditeljske brige, stalno su me učili kako da se ponašam, itd.”

Otac je imao još jednu porodicu, a novac su bacali na bilo šta

“Tata u porodici kojoj sam bila dadilja imao je tajnu ćerku i još jednu porodicu pet godina. Takođe, novac se samo bacao. Stolica za ljuljanje od 500 dolara je pogrešne nijanse narandžaste? Samo je baci u đubre i kupi novu. Ćerke se otimaju oko svojih Barbi kuća iz snova? Smiri ih tako što ih odvedeš u prodavnicu po nove lutke. Pa ipak, uprkos tom razbacivanju, tri meseca su zaboravili da plate račune i isključili su im grejanje u kući.“

Roditelji multimilioneri nisu želeli da vide ni dadilju ni decu, plaćali su enormno

„Rođaka je radila u porodici, nije živela s njima, ali je bila tu 12 sati dnevno, šest dana u nedelji. Oba roditelja su bili veoma visoki rukovodioci i višestruki multimilioneri. Nikada nije razgovarala sa tatom, niti ga je čak videla, a jedini put kada je razgovarala i videla mamu bilo je tokom intervjua, gde je mamina pomoćnica uglavnom sama pričala. Nakon toga nije trebalo da je vide niti da razgovara sa roditeljima, već samo sa asistentima. Trebalo je da stigne u 6:00 ujutru i sačeka u dnevnoj sobi. Zvao bi je asistent i rekao da su roditelji van kuće i da počne da radi sa decom“, piše Yumama.

„Spremala je obroke, podučavala, vodila ih u park i muzeje i imala ogroman, velikodušan budžet za to povrh svoje plate. Negde oko 17.45 zvao bi je asistent i govorio joj da skupi stvari, a ona bi izlazila na drugi ulaz kada bi čula glavna vrata. Dakle, dok su roditelji bili hladni i distancirani, rekla je da je četvorogodišnjakinja bila apsolutno ljupka i slatka, i da se jako zabavljala sa njom, dve godine koliko je bila u toj porodici.

Roditelji i asistent su joj obezbedili da bude plaćena 2.000 dolara nedeljno, uz bonuse tokom cele godine. Zbog njih je mogla da otplaćuje auto i studentske kredite. Preselili su se u inostranstvo, dali joj oproštajni bonus od 5.000 dolara i ona ih više nikada nije videla.”