Odrastanje tokom 1970-ih i 1980-ih oblikovalo je generaciju poznatu po snalažljivosti i otpornosti. Deca su tada provodila dane napolju, bez stalnog nadzora i tehnologije, vraćajući se kući tek u sumrak.
Nestrukturisana igra, vožnja bicikla, osmišljavanje sopstvene zabave i roditeljsko „nađi sebi nešto da radiš“ učili su ih samostalnosti. Dosada nije bila problem koji rešavaju roditelji, već podsticaj da deca sama nešto smisle, prenosi N1.
Upravo je ta sloboda, piše Your Tango, razvijala kreativnost, snalažljivost i sposobnost rešavanja problema. Zato se za odrasle koji su odrastali 70-ih i 80-ih često kaže da se ne „blokiraju“ kada im niko ne kaže šta treba sledeće da urade.
Bili su slobodni da preuzimaju rizik
Odrastanje je podrazumevalo penjanje na opasno visoka stabla, skakanje u vodu nepoznate dubine, vožnju bicikla bez kacige, pa čak i igranje sa petardama. Nije bilo „helikopter roditelja“ niti stalnih upozorenja. Svaka ogrebotina, slomljena kost ili manja nezgoda naučila je nervni sistem važnoj lekciji.
Istraživanja iz razvojne psihologije pokazuju da deca koja tokom igre doživljavaju fizički rizik razvijaju bolju procenu opasnosti i imaju niži nivo anksioznosti kasnije u životu. Njihov mozak naučio je da razlikuje stvarnu opasnost od rizika kojim se može upravljati kroz iskustvo, a ne zato što bi odrasla osoba uskočila da ih spasi. Zato će pripadnici te generacije u kriznim situacijama često ostati smireni i usredsrediti se na rešenje dok drugi paniče.
Bili su prepušteni sopstvenim mislima
Za razliku od današnjih generacija, deca 70-ih i 80-ih razumela su vrednost samoće. Provodili su sate sami u svojim sobama, slušajući albume od početka do kraja ili pokušavajući da snime omiljenu pesmu sa radija bez glasa voditelja. Ležali bi na travi sa prijateljima ne radeći ništa posebno ili bi sami istraživali svet oko sebe.
Nisu bili usamljeni, već su naučili da se osećaju prijatno u tišini. Poznata studija u kojoj su učesnici radije birali blage elektrošokove nego da 15 minuta sede sami sa svojim mislima zvuči smešno generaciji koja je cenila tišinu. Nisu „skrolovali“ - razmišljali su, maštali i obrađivali svoje utiske.
Morali su da stvaraju nešto ni iz čega
Iako direktna poređenja među generacijama nisu sprovedena, sve veći broj istraživanja sugeriše da su starije odrasle osobe generalno manje anksiozne od mlađih generacija odraslih u svetu stalne digitalne stimulacije.
Odrastanje pre nego što je svaki trenutak tišine bio ispunjen bukom naučilo ih je da dosada nije vanredno stanje. Zato i danas mogu strpljivo da čekaju u dugim redovima ili da se voze u tišini bez osećaja nervoze. Ne plaše se neprijatne tišine i ne paniče ako zaborave slušalice kod kuće.
Morali su da čekaju na stvari
Nedostatak trenutnog zadovoljstva oblikovao je ovu generaciju na suptilne načine. Nije bilo maratonskog gledanja serija; omiljena emisija prikazivala se jednom nedeljno, ako je uopšte bila na jednom od tri dostupna kanala. Glavnu reč o programu imao je otac.
Fotografije su se snimale na film, nosile na razvijanje i čekale danima, bez mogućnosti pregleda ili popravke. Telefonski brojevi pamtili su se napamet, a prijatelji su se zvali nasumično, uz nadu da su kod kuće.
Istraživanja o odloženom zadovoljstvu pokazuju da je učenje čekanja i tolerisanja frustracije povezano sa boljom kontrolom impulsa i emocionalnom regulacijom. Zato pripadnike ove generacije trenutno zadovoljstvo retko ispunjava; naučeni su da većina vrednih stvari zahteva vreme.
Verovalo im se da će se snaći
Deca su ujutru izlazila iz kuće sa jednim pravilom: „Budi kod kuće pre nego što se upale ulična svetla.“ Nije bilo proveravanja, praćenja lokacije niti nadzora. Veći deo dana roditelji nisu tačno znali gde su im deca. Sami su išli u školu, sami se vraćali i ulazili u praznu kuću posle nastave.
Nije bilo stalnog nadzora, ali je postojalo očekivanje. Roditelji nisu bili prijatelji, već autoritet koji je verovao u sposobnost svoje dece. Morali su sami da procenjuju situacije i donose odluke bez intervencije odraslih. Zato danas mogu kritički da razmišljaju bez stalnog usmeravanja ili potvrde. Preživeli su detinjstvo koje bi danas izazvalo čuđenje, ali ih nije slomilo, već ojačalo i pripremilo za život.
