Sombor.info

Beograđanka tvrdi da su je prevarili kuriri jedne kurirske službe jer su joj naplatili veću težinu paketa. Navodi da je poručila dve kreme koje teže po 47 grama, a da je na kutiji paketa navedeno da teži 1,4 kilograma.

I ranije su građani upozoravali da obavezno treba proveriti navedenu težinu paketa jer neki upravo na tome umeju da ukradu novac.

Ovoga puta na Instagram stranici serbialive_beograd pojavila se objava sa upozorenjem korisnice ove mreže koja tvrdi da su je kuriri prevarili.

FOTO: Printscreen/Instagram/serbialive_beograd

- Evo da se vidi šta rade kurirske službe. Poručene dve kreme od 47 grama. Dostava naplaćena 330 dinara i naznačena težina 1,4 kilograma. Evo i fotografije - navodi se u objavi na kojoj se vidi i da je ukupan iznos koji je platila 1.612 dinara.

Cenovnik naplate paketa po težini jedne kurirske službe. Masa pošiljke kg Cena bez PDV-a Cena sa PDV-om.

do 0,5 - 380

0,5-1 - 480

1,01-2 - 545

2,01-5 - 705

5,01-10 - 970

10,01- 20 - 1.290

20,01-30 - 1.550

30,01-50 - 2.100

*Iznosi su u dinarima

Takođe, na sajtu jedne kurirske službe navodi se da za sve pošiljke mase preko 50 kg, svaki naredni kilogram se naplaćuje dodatnih 40 dinara bez PDV-a, odnosno 48 dinara sa PDV-om.

Izvor: direktno.rs

Četvoronožni prijatelji ponekad vole da zadrže svoj ulov neko vreme pre nego što ga vrate

Većina ljudi voli da baca loptu svojim četvoronožnim prijateljima i očekuje da je donesu odmah nakon što je bacimo. Međutim, psi ponekad vole da zadrže svoj ulov neko vreme pre nego što ga vrate nazad. Iako je ovo za mnoge frustrirajuće, dobra je ideja pustiti svog psa da uživa u svom ulovu, bilo da je u pitanju lopta ili bilo koja igračka za pse, piše Yahoo.

Pustite ih da je zadrže

Trener i osnivač Good Dog Traininga, Karolin Martel, u nedavnoj objavi na Instagramu objasnila je zašto ponekad treba da pustite svoje pse da zadrže loptu i moramo priznati da i te kako ima smisla!

Martelova ističe da iako bismo mi kao vlasnici pasa mogli biti frustrirani što nam naši psi ne daju svoj ulov odmah, može biti frustrirajuće za pse da im igračke stalno uzimaju i bacaju". Ona objašnjava da će pas ponekad želeti da uživa u svom ulovu neko vreme pre nego što ga odustane, posebno kada se postepeno umori od igre.

A, na kraju krajeva, vaš pas će vas obavestiti kada želi da ponovo bacite loptu. Martelova kaže: "Dotad ga pustite da uživa u svojoj lopti. Vredno je radio za nju".

Trik sa dve lopte

Ako vaš pas zaista ne voli da uzima loptu, do te mere da to ometa vašu sposobnost da se igrate sa njim, možete pokušati da koristite dve lopte. Kada vaš pas uhvati jednu loptu, vratite mu drugu. Ali nemojte bacati drugu loptu dok oni ne ispuste prvu jer želite da prepoznaju da vrednost leži u vama kao osobi koja baca loptu, a ne u samoj lopti.

Izvor: 24sedam.rs

U nedelju 07. aprila 2024. godine održano je četrnaeseto izdanje polumaratona u Baji, Republika Mađarska. Ovogodišnje izdanje trke okupilo je hiljadu učesnika koji su trčali na deonica od 5 kilometara, 10 kilometara i polumaratonskoj od 21 kilometara. Veoma toplo vreme sa blizu 30 stepeni bilo je pravi izazov za sve trkače.

Atletsko rekreativni klub ’’Somaraton’’ iz Sombora bio je najbrojini tim na trci sa četrdesetak trkača koji su uzeli učešće na jednoj od deonica.

Štafetni tim Somaratona u sastavu Džejms Ins i Damir Marković ubedljivo je pobedio u štafetom takmičenju na 21 kilometar. Najbrži pojedinac na polumaratonskoj distanci bio je Dejan Nikolić koji je istrčao prvo mesto u svojoj starosnoj kategoriji. Treće mesto u kategoriji istrčala je Vesna Bjelan koje je ubeležila još jedan polumaraton.

Na trci na deset kilometara najbrži Somaratonac bio je Branislav Katić koji je zauzeo takođe treće mesto u starosnoj kategoriji.

Najviše uspeha na distanci od 5 kilometara imala je Ana Pešić koja se ovog puta ’’popela’’ na treće mesto u kategoriji-

Fudbaleri Sloge i Vrbasa nastavljaju borbu za prolaz u srpskoligaško društvo.

Čonopljancu su ugostili ekipu Preporoda iz Novog Žednika. Lider prvenstva je opravdao ulogu favorita i bez većih problema savladao goste koji su doputovali sa samo jedanaest igrača. Nikola Vemić je načeo mrežu gostiju već u 3. minutu. Do odlaska na odmor pogađali su najbolji strelac lige Milovan Vukas, te Aleksandar Mitrović. Sredinom drugog dela Vukas je bio siguran sa „kreča“, da bi konačan rezultat utakmice postavio Ričard Rajčanji u 83. minutu susreta. Hajduk je gostovao u Vrbasu. Staparci su odigrali odličan meč, imali su aktivan rezultat sve do samog finiša, uprskos igraču manje na terenu. Ipak, četvrtom minuta nadoknade mladi Mitar Mićunović je savladao golmana Rašetu za veliko slavlje domaćeg tima.

Gol je bio i inicijalna kapisla za gostujuće igrače koji su protestvovali smatrajući da je pogodak neregularan. Najdeblji kraj izvukli su Luka Jančić i Nebojša Mančić koji su dobili direktne crvene kartone. Dvadesetak minuta ranije iz igre je isključen i Lazar Žeželj. Treći naš predstavnik gostovao je u Bačkom Gradištu. Ravangrad 2018 je poražen je domaće Vojvodine (BG) sa 4:1.

Utešni pogodak za goste postigao je Dejan Đurđev pred kraj prvog dela meča.

Narednog vikenda ekipa sa Gradskog stadiona će ugostiti sastav Bajše, Hajduk dočekuje Đurđin, dok će Sloga gostovati u Turiji.

Rezultati i izveštaji sa svih mečeva ovog kola:

Solunac – Hercegovac 2:0, Sloga – Preporod 5:0, Đurđin – Mladost (T) 4:2, Vrbas – Hajduk 1:0, Bačka 1901 – Radnički 1905 1:1, Bajša – Obilić 1:1, Vojvodina (BG) – Ravangrad 2018 – 4:1, Mladost (BP) – Mladost Apa 1:0

Tabela:

Sloga 48, Vrbas 45, Radnički 1905 – 38, Obilić 37, Bajša 35, Mladost Apa 34, Hajduk 34, Bačka 1901 – 30, Vojvodina (BG) 29, Solunac 29, Mladost (BP) 22, Hercegovac 20, Mladost (T) 19, Preporod 19, Đurđin 17, Ravangrad 2018 – 15.

Parovi narednog (22) kola: Hercegovac – Mladost (BP), Mladost Apa – Vojvodina (BG), Ravangrad 2018 – Bajša, Obilić – Bačka 1901, Radnički 1905 – Vrbas, Hajduk – Đurđin, Mladost (T) – Sloga, Preporod – Solunac.

Izvor: somborsport.org

Popularna serija Beverli Hils je privukla veliku pažnju devedestih, a junake ove serije prati tragična sudbina u stvarnom životu.

Nedavno je glumica Šenon Doerti, poznata po ulozi u Beverli Hilsu, otkrila kako zbog bolesti prodaje imovinu da ne bi pravila problem majci. Ona se već godinama bori sa karcinomom, koji je sada i metastazirao.

"Moj prioritet u ovom trenutku je moja mama. Znam da će joj biti teško ako umrem pre nje. Budući da će joj biti tako teško, želim da joj olakšam neke stvari. Ne želim da nakon toga zatekne hrpu stvari kojima se mora baviti. Ne želim da ima četiri skladišne ​​jedinice pune nameštaja", rekla je glumica.

Njenog partnera u seriji Dilana Mekeja igrao je Luk Peri koji je iznenada preminuo 2019. u 53. godini od moždanog udara. On je ranije 2015. otkrio da ima predtumorske izrasline na debelom crevu i odmah otišao na operaciju, ali pretpostavlja se da su ga života koštale loše navike.

Sledeća je Tori Speling, bogatašica Dona Martin, koja je sada u velikim finansijskim problemima, a nakon razvoda je sa petoro dece živela čak u kamperu. Pričalo se da je ulogu dobila samo jer je njen otac bio producent, a nakon svih dugova jednom prilikom je rekla kako je jako teško navići se sa "zlatne kašike na plastičnu".

Ijan Zering je tumačio Stiva Sandersa, a nakon jedne tuče sa motociklističkom bandom u prisustvu ćerke, mnogi su pisali kako glumac nije bio napadnut, već se na snimku vidi kako on prilazi motociklistima.

Izvor: prva.rs

Kumstvo je danas jedna od glavnih odlika hrišćanstva i nešto bez čega se venčanja, krštenja, pa ni krsne slave ne bi mogle zamisliti. Ipak, reč je zapravo o običaju koji korene na ovim prostorima vuče još iz paganskih vremena.

Naziv "kum" poznat je svim Slovenima. U pisanim izvorima spominje se krajem IX veka, za vreme Petra Gojnikovića, neposredno posle primanja hrišćanstva. Kum je nekada bio posrednik između porodice i predaka, a crkva je prihvatila i prilagodila običaj i ukorenila ga u verovanju da je i Isus Hrist imao kuma - Svetog Jovana Krstitelja ("Kumim te Bogom i Svetim Jovanom", govori se kad se traži od nekoga da kumuje).

O tome koliko je kumstvo važno u našem narodu govore i izreke koje su se zadržale do današnjih dana: "Kum, pa Bog", govorilo se u nekim krajevima, dok su u drugim bili umereniji - "Bog na nebu, kum na zemlji". U nešto šaljivijem maniru kaže se i da "kum nije dugme".

Kum je nekada bio samo jedan za čitav rod, ali danas svaka porodica ima svog kuma. Kum je glavni svedok pred Bogom i ljudima na venčanju, on krštava decu, venčava decu i vezan je za tu porodicu sve do smrti kada bi kumstvo trebalo da nasledi njegov sin.

Stari kažu da je veliki greh odbiti kumstvo! Veruje se da će na taj način pojedinac navući veliku nesreću na svoju porodicu i da, ako odbije da bude kum detetu, nikada neće imati svog poroda.

Za kuma se kaže da je "rod rođeni", važniji od svakog pobratima i prijatelja. Sa njim se savetuje o važnim pitanjima i životnim problemima i ostavlja mu se na čuvanje kuća sa čitavom porodicom kada se odlazi na put, ili u rat. Sa kumovljevom se porodicom ne sklapaju brakovi jer već postoji srodstvo, po verovanjima i jače od krvnog. Svi članovi njegove porodice takođe su kumovi.

Kum se, kao duhovni otac, stara za duhovni put svojih kumčića. Kršteni kumovi su duhovni garanti crkvi da će deca koju su držali na krštenju, biti vaspitavana u hrišćanskoj veri. Kumstvo je svetinja i prenosi se sa generacije na generaciju i veoma retko prekida, samo ako nema više muških potomaka ili ako ih put odnese na različite strane sveta.

Ipak, nekada je do gašenja kumstva dolazilo i zbog svađa i razmirica, pa verovatno odatle potiče verovanje da se sa kumovima ne bi trebalo viđati često jer se na taj način izbegavaju konflikti. Slično, stari kažu da se za kuma nikad ne uzima komšija sa kojim se uvek može posvađati oko zemlje ili nekih drugih sitnica.

Izvor: prva.rs

Proleće je period kada se javlja malo poznati virus humani metapneumovirus (hMPV) koji može izazvati ozbiljne respiratorne komplikacije, pa čak i smrt. Kako je za Dejli star rekao dr Samer Sader, u najvećoj opasnosti su deca, stariji ljudi i hronični bolesnici koji moraju da budu vrlo oprezni, jer stopa smrtnosti od ovog virusa iznosi oko deset procenata.

Problem je što simptomi zaraze ovog virusa vrlo slični znakovima bolesti drugih respiratornih infekcija kao što su prehlada i grip, pa ga je teško razlikovati od sličnih bolesti.

Period inkubacije je tri do šest dana, a trajanje bolesti može da varira u zavisnosti od težine simptoma

Šta je humani metapneumovirus?

Humani metapneumovirus (HMPV) otkriven je tek 2001. godine i može izazvati bolest gornjih i donjih respiratornih organa kod ljudi svih uzrasta. Period inkubacije je tri do šest dana, a trajanje bolesti može da varira u zavisnosti od težine simptoma, ali je slično drugim respiratornim infekcijama izazvanih virusima.

Klinički simptomi HMPV infekcije mogu napredovati do bronhitisa ili upale pluća, a slični su drugim virusima koji izazivaju infekcije gornjih i donjih respiratornih organa, piše na portalu američkog Cenara za kontrolu bolesti i prevenciju (CDC)

Simptomi:
kašalj
visoka temperatura i groznica
začepljenost nosa
kratak dah
šištanje u grudima
otežano disanje
iskašljavanje žute ili zelene sluzi

Ako infekcija napreduje, može dovesti do bronhitisa ili upale pluća, što dovodi do zagušenja u grudima, šištanja i kašlja koji proizvodi žutu ili zelenu sluz. Cirkulacija ovog virusa javlja se tokom proleća. Dijagnoza se postavlja na osnovu rezultata brisa nosa i grla.

Putevi zaraze su sledeći:
sekret od kašljanja i kijanja zaražene osobe
bliski kontakt kao što je dodirivanje ili rukovanje
dodirivanje predmeta ili površina na kojima se nalaze virusi, a potom diranje usta, nosa ili očiju

Za ovu vrstu virusa ne postoji vakcina, niti lek, a odsustvo specifične antivirusne terapije znači da se lečenje fokusira na olakšavanje simptoma. Zbog svega toga je prevencija od ključnog značaja, a to podrazumeva sledeće mere:

često perite ruke sapunom i vodom u trajanju od najmanje 20 sekundi
prljavim rukama ne dodirujete oči, nos ili usta
izbegavajte bliski kontakt sa ljudima koji su bolesni

Pacijenti koji imaju simptome slične prehladi trebalo bi da vode računa o sledećem:

pokrivajte usta i nos kada kašljete i kijate
često perite ruke sapunom i vodom najmanje 20 sekundi
ne delite svoje šolje i pribor za jelo sa drugima
ne ljubite se sa drugima
ostanite kod kuće kada ste bolesni
često čistite kontaminirane površine kao što su kvake na vratima ili dečje igračke, posebno ako ima još dece u kući

Izvor: republika.rs

Država je pooštrila kontrole, kazne nisu male, ali to i dalje nije dovoljan motiv da se izađe iz sive zone

Imam stalne goste i posao ide odlično, kaže vlasnica dva apartmana koja izdaje na periferiji Beograda. Za registraciju, smatra, za sada nema potrebe, jer je, kako kaže, vrlo malo registrovanih objekata u našoj zemlji. Tako je godinama, jer se ovim poslom danas bavi svako ko ima dvadesetak kvadrata viška i malo novca da to sredi za izdavanje. Većini vlasnika to je dodatni, a ne glavni posao i računaju da u svakom trenutku mogu da prekinu time da se bave. S druge strane, mnogo je više stanova na crno nego inspektora, pa ni kontrole nisu motiv da se izađe iz sive zone, piše Politika.

Sagovornica kaže da se ovim poslom bavi već šest godina i da nikada nije imala inspekciju, niti je bilo ko prijavio da iznajmljuje stanove u porodičnoj kući. Na pitanje da li će podneti zahtev za registraciju, kaže „ako bude morala”. Šta to znači? Država je kontrolu izdavanja stanova na dan odnedavno dodatno pooštrila, piše Blic biznis.

Osim velikih centara, poput Beograda i Novog Sada, na udaru inspekcije su i vlasnici objekata u manjim gradovima. Međutim, i dalje ne postoje podaci o tome koliko je objekata za smeštaj u sivoj zoni i koliko ih se izdaje bez potrebnih dozvola. Dodatni problem državi stvaraju platforme preko kojih se izdavanje najčešće obavlja i koje posluju u Srbiji, s tim što u našoj zemlji nemaju ni predstavništvo, a ne poštuju ni naše propise.

Sistem registracije je na ovim sajtovima jednostavan, plaćanje provizije se podrazumeva (i one nisu male), ali je problem što država ostaje bez prihoda od paušalnog poreza, a lokalne zajednice bez novca koji inkasiraju od boravišnih taksa.

A šta je razlog da vlasnici stanova za izdavanje nekretnina izbegavaju da se registruju za ovaj posao? Na ovo pitanje većina odgovara visoki troškovi registracije, što nije tačno.

Iz ministarstva navode da na sve načine pokušavaju da informišu vlasnike objekata koji žele da se bave uslugama smeštaja o svim pogodnostima koje im donosi ulazak u legalne tokove. Obaveze su, dodaje, zanemarljive. Za porez, u zavisnosti od kategorije mesta, iznos po krevetu može da bude nekoliko hiljada dinara godišnje, a registracija, odnosno kategorizacija vlasniku daje veliku slobodu da se bavi ovim poslom potpuno legalno. Potencijalni ugostitelji plaše se nameta koje bi imali u slučaju registracije, a oni su, navode iz ministarstva, zaista zanemarljivi.

– Iz neznanja mnogi ostaju u sivoj zoni, ne računajući na to da mogu da se nađu u neprijatnoj situaciji i pred plaćanjem visokih kazni. Kategorizuju se stanovi, sobe, apartmani i kuće koji pripadaju takozvanoj domaćoj radinosti i ovi objekti moraju da se evidentiraju u Centralni informacioni sistem e-turista preko jedinice lokalne samouprave. Preko e-turiste elektronski se podnosi zahtev za kategorizaciju, posle čega na teren izlazi komisija koja ga ocenjuje i donosi rešenje ukoliko su ispunjeni svi uslovi.

Po ovom rešenju jedinica lokalne uprave obračunava iznos boravišne takse, a Poreska uprava paušalni porez na godišnjem nivou – objašnjavaju iz resornog ministarstva i dodaju da broj kategorisanih objekata neprekidno raste, pošto vlasnici shvataju koliko je važno da legalizuju posao.

Kontrole turističke inspekcije su česte, a razmišljalo se i o pronalaženju softverskog rešenja koje bi pomoglo inspekciji. A da li su kazne možda rešenje za ovakvo izbegavanje propisa. Izdavanje nekategorisanog stana na dan je jedna od najvećih, a ujedno i najtežih prekršaja. Za tako nešto kazne iznose od 150.000 do 350.000 dinara. S tim da ona može da bude i veća, ukoliko inspektori procene da je objekat izdavan tokom dužeg vremenskog perioda. U tom slučaju mogu da na teret stave i uplatu poreza na dobit, kao i boravišnih taksa koje takođe nisu izmirivane.

Kada vlasnik dobije rešenje za bavljenje ovim poslom uz njega mu stiže i nalepnica koja mora propisno da se istakne. Ukoliko to ne učine, vlasnici mogu da plate kaznu između 80.000 i 120.000 dinara, koliko košta i kazna u slučaju da inspekcija zatekne nezadovoljavajuće higijenske uslove u stanu koji se izdaje. Kazne su propisane i za nepoštovanje kućnog reda i one idu takođe od 120.000 dinara.

Izvor: Politika

Osobe koje ne mogu u određenoj pozi da stoje duže od deset sekundi imaju duplo veći rizik od prerane smrt, piše BMJ.

Učesnici istraživanja imali su zadatak da urade jednostavnu vežbu koja je podrazumevala podizanje jedne noge uz istovremeno držanje obe ruke uz telo, a oni koji nisu mogli da zadrže ovaj položaj najmanje deset sekundi imali su 84 odsto veće šanse za smrt od onih koji su mogli.

Razlog za poteškoće u održavanju ravnoteže mogao bi biti gubitak mišića, što starije ljude stavlja u povećan rizik od pada. Shodno tome, ljudi stariji od 70 godina imaju najviše problema sa ravnotežom

„Naše istraživanje pokazuje da je nemogućnost da se završi ovaj test od deset sekundi kod starijih učesnika povezano sa većim rizikom od smrtnosti i kraćim životnim vekom“, piše BMJ.

Istraživači su proučavali 1.702 muškarca i žene starosti od 51 do 75 godina. Od njih 348 nije moglo uspešno da stoji na jednoj nozi deset sekundi, uglavnom starijih od 70 godina i onih koji su imali višak kilograma ili dijabetes.

Često smo čuli da život piše drame, ali jednu od najtežih je živeo i živi Mihajlo Manović Crvca (74), čuveni košarkaš koji se nakon igračke karijere našao na samom dnu.

Od velikog igrača postao je čovek koji skuplja plastične flaše iz kontejnera da preživi.

Priču o velikom košarkaškom asu donela je „Slobodna Dalmacija“.

„Stariji gospodin koji po kontejnerima skuplja boce, nažalost, odavno je hrvatska svakodnevica. Puno je penzionisanih prosvetnih radnika dovedeno upravo na takav rub egzistencije, ali jedan od onih koji odgovaraju rečenom opisu u Splitu ne pripada toj hordi ljudi koji su nekada, kao koliko-toliko cenjeni građani društva decu uvodili u svet znanja, čestito živeli od svoje plate i imali socijalna prava koja su im – ah, kakva sanjarija! – garantovali dostojanstvenu starost.

Protagonist ove priče danas je, međutim, baš kao i oni, siromah, štaviše beskućnik. U njegovom će sedamdesetogodišnjem liku tek stariji Splićani prepoznati nekadašnju košarkašku zvezdu, jednog iz slavne generacije koja je najbolje godine utkala u stvaranje KK Jugoplastika. Pričamo, naime, o Mihajlu Manoviću, rođenom Beograđaninu koji je još šezdesetih godina, pod punom pravnom i svesnom odgovornošću, kao punokrvni sportista, odlučio da postane Splićanin…“, stajalo je u tekstu.

Zatim je Manović govorio o svom životnom putu.

„Bio sam „enfant teribl“ svoje generacije, dečko kojem se smeši velika sportska karijera, koju sam i ostvario. Moj uzlet je započeo kad sam, kao šesnaestogodišnjak, nakon igranja u prvom timu Radničkog prešao u Split, koji je 13. januara 1968. odlukom Gradskog komiteta SK Jugoslavije postao Jugoplastika, jer je istoimeni proizvođački div postao službeni sponzor kluba. Pre toga bio sam u Splitu samo dvaput: jednom na proputovanju, to jest pre nego što sam se ukrcao za Badiju na Korčuli, i jednom na utakmici s Radničkim.“

Sa vremena na vreme se pojavi neka priča o čoveku koji je doživeo potpuno drugačiji put.

„Po Splitu skupljam boce po kontejnerima. Ima ovde neke simbolike – ja sam bio žuti, to je bila boja dresova Jugoplastike, a i kontejneri su žuti. Posle svih velikih rezultata, ja sam zaboravljen. Znam da ljude zaboravljaju, negde više, negde manje, ali ja sam tendeciozno zaboravljen“, rekao je za „Mocartsport“ Mihajlo Manović pre tri godine.

Njegov poslovni projekat je propao, imao je poslovni prostor u centru Splita koji mu je oduzet. Od tada su ga praktično proterali iz Splita, barem sam tako tvrdi.

Njegov sin je ubijen početkom 21. veka u jednom kriminalnom obračunu.

„Kada je počeo rat sin Jovan i ja otišli smo kod moje majke u Beograd. Snašao sam se opet, 1994. godine postao sam trener prve ekipe BASK–a, pa sportski direktor. Primao sam platu, živeo, sin je rastao i sve se nekako opet uklopilo. Ipak, moj život je iz temelja promenila tragedija. Sina su mi ubili 2007. godine (Jovan Manović ubijen je kao slučajna žrtva obračuna kriminalnih grupa u jednom beogradskom restoranu, prim.aut.), kad je bio na pragu tridesete, a ja imao 58 godina.“

Tokom godina je imao velike zdravstvene probleme, a kako ističe bio je na ivici smrti.

„Teško sam se razboleo, operisao sam karcinom bubrega, žuči i dvanaestoplačnog creva, skoro sam umro od sepse. Otišao sam u penziju, majka je preminula, sestri takođe. Ostao sam sam, bez ičega i doneo odluku da se vratim u Split. Bilo je to pre četiri godine… Još šezdesetih godina dvadesetog veka izabrao sam da postanem Splićanin jer mi je taj grad najviše radosti dao. Danas sam beskućnik, primam pomoć koja mi nije dovoljna za život, ali sam zadovoljan čovek. Skupljam plastične boce, imam prijatelje, imam šta da jedem, a za smeštaj se snalazi.“

Istakao je i kakav bi život voleo da vodi.

„I u pozorište bih voleo da mogu češće da idem, ali tu ne mogu da se požalim jer me ponekad prijateljica pozove kad ima ulaznice. Volim kulturu, volim Split, more, duge šetnje Žnjanom i kupanje u večernjim satima ljeti, nakon dugog vrućeg dana, kad prethodnog dana skupim dovoljno boca. Nije me sramota, to je život. Takav je, moj je“, poručio je ranije za „Slobodnu Dalmaciju“.

Izvor: nova.rs