Da uspeh preko noći najčešće nije opcija za male preduzetnike i da je potrebno mnogo truda da bi se ostvario cilj, pokazuje primer porodice Mirković. Tragajući za novim životnim pozivom i boljom zaradom, dobijaju hrabru ideju da pokrenu proizvodnju i prodaju ubrusa i toalet papira. "Kao da nekome pokažete leteći automobil", bila im je reakcija pri prvom susretu sa nepoznatom mašinom i zanatom, a sada, više od 10 godina kasnije, četvoročlana porodica u malom prstu drži svaki termin vezan za pogon, rolne se samo gomilaju, a posao im odlično ide.
Ekipa "Blic Biznisa" je posetila ovaj "svet papira" u srcu Sombora jer je porodica Mirković jedan od 5 finalista ovogodišnjeg konkursa "Junaci mikrobiznisa", koji podržava 3 Banka, Ministarstvo finansija, Privredna komora Srbije i "Blic".
Preduzetnički put porodice Mirković kreće 2007. godine. Vili, suprug Brankice Mirković, bavio se taksiranjem, a pre samog papira, oprobali su se sa pržionicom kafe.
- Brankica nije imala posao pa smo pokušali sa pržionicom kafe ali je konkurencija bila velika. Dok sam taksirao, čekao sam često ispred marketa i video sam da svi nose toalet papir, pune korpe, što je doprinelo konačnoj odluci čime ćemo se baviti.
Krenuli smo baš od nule. Našli smo u oglasima čoveka iz Loznice koji prodaje liniju za papir, polovnu smo platili oko 1.300 evra. Dobijemo mašinu i taj bonsek što seče papir, a deo koji vari kese smo kasnije doplatili 250 evra - seća se naš sagovornik.
Slede prve "muke". Problem je bio da mašina nije radila kako treba kada su je doterali u Lugovo, popravljali smo je ali sve je to “iz kamenog doba”.
Kad namota rolnu, nema da je odseče mašina, nego smo mi morali makazama. Ali ni to nije problem, nego problem je bio to što mi nismo dobili rolnu kakva je trebalo da bude. Bilo je puno potrošenog papira, a proizvodnja jako mala – priča Vili.
Tada im majstor iz Nove Pazove remontuje mašine i kreće ekspanzija proizvodnje papira "Niki M".
Prodaju su počeli na pijacama.
- Svugde smo probali, da vidimo kako ide. Ja sam taksirao, na primer od Lugova do Stanišića, to bi po taksi vožnji bilo oko 900 dinara, a ja odem sa punim autom papira i prodam pet komada za 500 dinara. Da mi ih je neko poklonio, meni je još 400 dinara falilo, u minusu sam, ali sve je morala tako da bi ljudi čuli za nas.
Tada su živeli u obližnjem mestu Lugovo, gde im je bila mala radionica. Posao je krenuo, ali bilo im je komplikovano da odatle voze decu u školu i vrtić, organizuju proizvodnju, idu na pijace, trošili su i vreme i novac.
Listajući Somborske novine su videli sa se prodaje plac i stara kuća u Somboru, uspeli da je kupe na odloženo plaćanje i otplaćivali od kasnije zarade.
- Kada smo ovde preneli mašine, odahnuli smo. Svi smo bili tu, jedno kupatilo i jedna soba gde smo spavali nas četvoro i lokal. Znači lokal, radionica i prodavnica i odatle sve kreće jednostavnije. Vili je svaki dan išao na pijace, ona je prodavala u radnji, pa su "imali na dva mesta neki pazar", a kasnije su se i deca uključila u posao – kaže Brankica
- 3 Banka nam je velika podrška. Kada su službenice banke došle kod nas prvi put, bio sam ubeđen da nema šanse da dobijem kredit jer sam prethodno bezuspešno pokušavao na drugim mestima. Od tada, redovno uzimamo kredite, za sve što nam je potrebno za posao. Uzmem kredit, nabavim materijal, spremim robu koja se najviše traži i otplaćujem. Više mi se isplati tako, nego da čekam, pa kad neko hoće da nabavi papir, ja da kažem da treba da sačeka. Tako se gube mušterije, jer dok čeka, mušterija će se snaći na drugom mestu i neće se vratiti.
"Volja, upornost, rad po 16 sati"
- Ovo je porodični posao i svi smo uključeni. Sada radimo količinu, otprilike deset tona, možda i preko deset tona, ali na jako nisku cenu - kaže Brankica.
Zadovoljni su postignutim. Imaju pristojan život, dobre mašine, halu, radni prostor, vozila i kombi kojim uglavnom upravlja sin Nikola, po kome je firma i dobila ime.
On će, kako nam je sam rekao, nastaviti porodični posao, u čemu će mu svakako pomoći mlađa sestra Violeta, koja kaže da joj nije teško da radi sa ukućanima.
Kada se osvrnu iza sebe, savet za uspeh koji bi dali budućim preduzetnicima je jasan.
Volja, upornost, rad, a nema rasta i bez doze odricanja. Biti preduzetnik, kažu, znači puno obaveza, briga, ali je dobro kada si svoj gazda, kada od tebe zavisi koliko ćeš uspešan biti i ne zavisiš od drugih, kažu članovi ove porodice koju njihov posao drži na okupu i omogućava im dalji napredak.
Izvor: blic.rs
