Kada dođe vreme za penziju jedno od prvih pitanja koje se postavlja je: „Gde živeti? Ostati u gradu ili ga zameniti mirnijom lokacijom i povoljnijom cenom stambenog prostora i računa?". U regionu, penzioneri vole da starost provedu u Ohridu i Trebinju, a oni koji mogu da biraju u Srbiji, odlučuju se za Vrnjačku banju, Soko banju ili Koviljaču, kao i za Novi Sad, Niš, Sremske Karlovce, a u poslednje vreme i Sombor.
„Teško je dati jedan uniforman odgovor i reći penzioneri idu ili ostaju“, naglašava Nadežda Satarić, predsednica Udruženja AMITI dodajući da odluka zavisi od više faktora – porodične situacije, zdravlja, finansija, ali i ličnih afiniteta.
Izbor se uglavnom kreće između sigurnosti i mira. Mnogi penzioneri koji su tokom radnog veka bili vezani i za grad i za selo, po odlasku u penziju vraćaju se u svoja rodna mesta. Tamo na primer obrađuju zemlju i žive mirnijim tempom, dok stanove u gradovima često ustupaju deci - piše RTS.
S druge strane, značajan broj starijih ipak ostaje u urbanim sredinama. Razlozi su praktični: blizina zdravstvenih ustanova, apoteka, pijaca i javnih službi. „Posebno posle sedamdesete godine, logistika postaje ključna – lekar, apoteka, pijaca“, ističe Satarićeva.
Postoje i oni koji kombinuju – leto provode u vikendicama ili banjama, a zimu u gradu. Neki, pak, ostaju tamo gde su proveli najveći deo života, zbog snažne povezanosti sa okruženjem, porodicom i društvenom mrežom koju su izgradili za života.
Manji broj penzionera, uglavnom boljeg materijalnog stanja, odlučuje se za aktivan život i putovanja. „Imamo i osamdesetogodišnjake koji pišu kako su sa 75 godina osvajali planinske vrhove“, navodi Satarićeva.
Zajednice (penzionerske komune) kao novi model života
Pored tradicionalnih izbora, u Srbiji se pojavljuju i novi modeli života u starosti. Jedan od njih je projekat ekološke zajednice u Barajevu, koji razvija Fondacija Međugeneracijski volonterski centar.
Kako objašnjava Zagorka Anđelković, predsednica Fondacije „Međugeneracijski volonterski centar” ideja je nastala iz potrebe da se odgovori na probleme usamljenosti, siromaštva i nedovoljne brige o starijima.
„Još 2008. smo razmišljali šta raditi u starosti, a 2023. i 2024. smo započeli konkretnu realizaciju“, kaže ona.
Projekat podrazumeva izgradnju zajedničkih i individualnih stambenih jedinica, uključujući ekološke mobilne kućice, kao i zajedničke prostore – kuću, baštu i prateće sadržaje. Poseban akcenat stavljen je na održivost, kroz regenerativnu poljoprivredu i zajedničke aktivnosti.
Ono što ovaj model čini specifičnim jeste njegova međugeneracijska priroda. „To nije zajednica samo starijih – tu žive i mlađi. Najmlađi ima manje od 30 godina, a najstarija osoba 81 godinu“, ističe Anđelković.
Iskustva iz inostranstva pokazuju da ovakvi oblici stanovanja mogu biti veoma uspešni, posebno u zemljama gde se penzioneri organizovano sele u klimatski povoljnije krajeve i žive u zajednicama koje podstiču aktivan i društveno ispunjen život.
Iako je ovaj koncept još u razvoju u Srbiji, on ukazuje na mogućnost da se starost proživi drugačije – u zajednici, aktivnije i uz veću međusobnu podršku.
