„Molim vas, nemojte, nemojte, ne psujte, molim vas, nije fer. Večeras nemojte, o samo večeras, ne psujte fijaker”, stih je iz pesme „Fijakerist”, posvećene somborskom fijakeristi Jagri i njegovom konju Riđanu.
Sombor je grad zelenila i varoš fijakera. Vlast je još 1910. u centru varoši izgradila plac i zasadila 27 bođoša (vrsta drveta) da prave hlad fijakerima i konjima. Dok sam ranije odlazio u Sombor, taj plac sa nekoliko fijakera u plavičastom sumraku podsećao je na sliku Eduara Monea sa pariskim bulevarom, masom šetača i redovima crnih fijakera, takođe u sumraku. Pesmu o fijakeristi Jagri napisao je somborski pozorišni i filmski glumac, pesnik i dramaturg Velimir Velja Subotić (1925–2013) rodom iz Silbaša. Lično sam poznavao Velju. Jedne davne noći rapsod mi je „u tom Somboru” maestralno kazivao odlomke iz svog speva „Dudovo, moje Dudovo”. To Veljino „Dudovo” mnogo je voleo i pesnik Miroslav Mika Antić - piše Politika.
„Inspiracija za pesmu ’Fijakerist’ bila je Veljina vožnja Jagrinim fijakerom jednog zimskog dana”, iznosi Milan Stepanović, publicista i zavičajni istoričar iz Sombora. Stepanović je dosad napisao i objavio 47 knjiga, od toga devedeset odsto o Somboru i njegovoj okolini. Pored toga, pokrenuo je i uredio sajt „Ravnoplov” sa gotovo sedamsto, tačnije 695, napisanih priloga o kulturno-istorijskoj baštini Sombora, okoline ovoga grada i panonskog podneblja uopšte. Na „Ravnoplovu” je i prilog „Fijakerista Jagra”. Ovih dana čuo sam se mobilnim sa Milanom Stepanovićem. On je izneo pojedinosti o opevanom somborskom fijakeristi Jagri. „Po porodičnom nadimku Jagrini, Milisava Mirosavljevića meštani i poznanici nazvali su Jagra. Potomak je stare somborske srpske porodice, koja se od 1740. sve do kraja XIX veka beležila kao Milisavljev. Jagrini su generacijama živeli u somborskom predgrađu Prnjavoru. Završio je četiri razreda osnovne škole i postao vredan i čestit ratar. Kraljevsku jugoslovensku katanu služio je kao pešadinac u Prištini. ’Strelac 9. čete 24. pešadijskog puka!’ U aprilskom ratu 1941. je mobilisan, posle kapitulacije zarobljen, pa je dospeo u logor – ’Stalag IV-a, selo Elsterhorst iznad Drezdena’”, navodi Stepanović. „Po povratku iz zarobljeništva Jagra je kupio fijaker i postao somborski fijakerista. Već 1947. dobio je dozvolu, njegov fijaker imao je registarsku numeru ’1207’. Tada je Somborom već kaskalo pedesetak konja upregnutih u fijakere... Jagra je revnosno razvozio Somborce u noćni život ili na noćni voz, kao što ih je vraćao iz bircuza i sa železničke stanice u kasne sate kući. Drugovao je Jagra sa mnogobrojnim uglednim Somborcima svog vremena – glumcima, piscima, lekarima. Često je vozio i poznatog dugovečnog zdravstvenog prosvetitelja Radivoja Radu Simonovića, kućnog lekara Laze Kostića. Simonović je bio pisac i sjajan svetlopisac. Za sobom je ostavio mnoštvo vrednih, autentičnih fotografija.”
Dok se Jagra bavio u bircuzu, njegov Riđan stojao je na placu ispod bođoša upregnut u fijaker. Sa namaknutom zobnicom na oglavu čekao je mušterije. „Ponekad Jagra nije želeo da prekine partiju karata sa drugarima, pa bi mušteriji govorio da se sami odvezu gde žele, a Riđan će već sam umeti da se vrati na polazno odredište! ’Prid stanicom samo okreni mog Riđana na ovamo i kaži mu Đi! i sedi u voz brez po brige!’, davao je Jagra uputstvo mušterijama koje su se vozile do železničke stanice ili već na neko drugo mesto. Tako je i bilo: mušterije bi sa Riđanom otišle gde žele, ostavili bi pod pokrovac prednjeg sedišta novac za vožnju, a pametni Riđan bi se vratio na svoje mesto na fijakerplacu ispred hotela ’Kasina’... Kad dovrši sa tablićem, Jagra bi, onako u drvenim klompama ili papučama, došao do fijakera, pokupio pazar ostavljen ispod pokrovca, pomilovao Riđana po grivi i šapnuo mu: ’Rićko, dobro si pazario. Aj sad na mesto, matorko moj...”
Velja Subotić se mnogo puta vozio sa Jagrom i njegovim fijakerom. Jednom je, po sopstvenim rečima, bio svedok Riđanovog zamalo kobnog pada. Išli su prema železničkoj stanici, bila je zima. Sneg je padao „kao da je Bog sve jastuke poderao”! Prema stanici Riđan se okliznuo i pao na bok. Ispustio je neki strašni njisak, koji se Velji urezao u sećanje. Videvši onako bespomoćnog konja, skočio je s fijakera, zgrabio za rudu i oglavnik i pomogao Riđanu da se digne. Ta slika bespomoćnog konja i zebnja u očima Jagre šta će se dogoditi njegovom hranitelju ostala mu je duboko urezana u pamćenje. Događaj mu je bio inspiracija za pesmu „Fijakerist”. Nastala je na kuhinjskom stolu za kojim je, dok je Velja pisao, njegova supruga Vera mesila testo. Napisana je za Jagrinog života. Velja je fijakeristi tekst pesme pročitao ispod granatog bođoša, za stolom u bašti Zanatskog doma. Kad je čuo pesmu, Jagra je zaplakao i zamolio Velju „da ništa ne popravlja”, iznosi Milan Stepanović.
Krajem maja 1962. godine Jagra je iznenada preminuo. Tek je bio napunio 48 godina. Velja Subotić se kasnije sećao tog dana. „Koračam ulicom, kad najedared grunuše zvona. Po navici naših starih, upitam poznanika koga sretoh: ’Jel, koga to oglašavaju?’ ’Ti ne znaš? Umro naš Jagra sinoćke. Došo siroma s jaroša, dono po običaju friške deteline fijakerom za Riđana i sam’ tako, odjedared.’ Potrčim ka ’Slobodi’. Pločnik prazan. Da poverujem? Uđem u ’Kasinu’, svi ćute...” „Poetski zapis o Jagri i Riđanu godinama je stojao gotovo zaboravljen među spisima autora. A onda je, početkom sedamdesetih, Velja Subotić dobio poziv da za Festival tamburaške glazbe Jugoslavije – ’Zvuci Panonije’ u Osijeku pošalje jednu svoju pesmu, što je i učinio. Bila je to pesma o Jagri. Muziku na tekst Subotića načinio je novosadski kompozitor i tamburaš Sava Vukosavljev. Velja je morao još da dopiše refren. Napisao je ono sada već čuveno „Aj đi, aj đi, aj đihaj đe” i uvodne reči posvete Jagri ’najdivnijem fijakeristi na svetu’... Pesmu je prvi izveo i snimio Dušan Jakšić, uz pratnju tamburaškog orkestra isto toliko slavnog Janike Balaša”, izneo je Milan Stepanović, podanik somborski.
A šta je bilo sa Riđanom? Ubrzo posle Jagrine smrti Riđan je bio prodat. Od tog novca njegove sestre podigle su Jagri nadgrobni spomenik.
