Mada voli da se diči svojim urbanističko-arhitektonskim nasleđem, pre svega svojim glasovitim Vencem, Sombor poslednjih godina uveliko gubi svoj starostavni šarm zahvalјujući pre svega nemilosrdnom investitotorskom kapitalu koji u trci za profitom ruši stare kuće i u samom srcu grada ne bi li umesto njih „posadio“ bezlične višestambene zgrade preskupih kvadrata.
Upravo ta cena novog kvadratnog metra stana, koja divlјa u poslednje vreme omogućava investitorima plaćanje komunalnih pristojbi koje su još 2008.godine projektovane na nekoliko puta više u ovoj ekstra zoni nego u područjima van Venca, što je, pokazalo se, bila i jedina zaštita od alavih novokapitalista...
Pre nekoliko nedelјa se na društvenim mrežama pojavila građanska inicijativa, čiji se pokretači ne znaju, sa cilјem prikuplјanja potpisa na peticiju da bi se rekonstruisala odavno oronula somborska železnička stanica, koja je i u takvom stanju uspešno poslužila kao dekor prilikom snimanja filma „Dara u Jasenovcu“. Kod ove peticije nije ništa sporno, pošto je činjenica da grad Sombor do skora nije imao ni jedan jedini stari industrijski objekat koji je pod zaštitom države, odnosno Zakona o kulturnim dobrima, mada se donekle radi o kucanju na otvorena vrata pošto je rekonstrukcija stanice predviđena u sklopu remonta i modernizacije pružnog pravca Vrbas-Sombor, a pride je i nadležni Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture prošlog juna upravo ovaj objekat, kao prvi takve vrste u gradu, stavio pod takozvanu prethodnu zaštitu kao prostornu kulturno-istorijsku celinu.
To bi trebalo da obaveže državu kao investitora rekonstrukcije jednog od najvažnijih pružnih pravaca u Vojvodini, da vrati stari šarm železničkoj stanici koja je podignuta još davne 1869.godine, kada je u nju ušao i prvi voz na relaciji Subotica-Sombor.
Ako je u slučaju somborske železnice „i nož i pogača“ u rukama države koja se po pravilu daleko korektnije odnosi prema spomenicima kulture koji su u njenom formalnom vlasništvu, neizvesna je sudbina sada već bivšeg „Bane Sekulića“, negdanjeg „Eksportnog parnog mlina“, prvog većeg industrijskog objekta koji je u svom radu, godinama po osnivanju 1895. godine koristio električnu energiju i pre početka rada prve električne centrale, još jednog od objekata vrednog zakonske zaštite. Nastao kao zajednički poduhvat akcionara svih nacija prisutnih u varoši somborskoj, ovaj impresivni četvorospratni mlin je ne samo ovde samleveno brašno prodavao po celoj tadašnjoj Austrougarskoj već je prerađeni plod somborskih težaka i paora stizao do Engleske. Okružen sa još sedam zgrada i magacina, bio i lјuštionica pirinča i fabrika leda, a deceniju i po nakon osnivanja dobio je novog, švajcarskog vlasnika koji ga je opremio najnovijom tehnologijom melјave, pa je i ime promenjeno u „Somborski mlin na valјke“. Modernizovan i dograđen još jednim spratom na svom vrhuncu je zapošlјavao 120 radnika i dnevno prerađivao 150 tona pšenice i 100 tona sušenog kukuruza, dok je iz lјuštionice pirinča put tržišta svakog dana izvoženo 500 metričkih centi ove sve traženije namirnice. Ekspanzija Velikog mlina, kako su ga kolokvijalno nazivali sami Somborci, potrajala je do svetske ekonomske krize i devastirajućeg požara 1929.godine, kada se iz vlasništva povlače Švajcarci, nakon čega je impresivna građevina kao mlin funkcionisala još svega tri godine, da bi, neprestano menjajući namenu, 1949.godine ušao u sastav netom formiranog državnog metalskog preduzeća „Bane Sekulić“. U eri tranzicije prešao u privatne ruke a potom potpuno zanemaren, pa danas predstavlјa tek opustelu i sablasnu zgradu polupanih prozora.
Selu bitnije industrijsko nasleđe
Zanimlјiva je činjenica da, za razliku od samog grada, u somborskoj okolini gotovo svako veće selo ima nekdašnje industrijske objekte koji uživaju takozvanu prethodnu zaštitu Pokrajinskog zavoda za spomenike iz Petrovaradina. Činjenica ništa manje zanimlјivo je i to da se u svim takvim slučajevima radi isklјučivo o mlinovima, što dovolјno govori o tome ko je u ovdašnjoj privredi „visak držao, a ko malter mešao“.
Na sreću, takva sudbina nije zadesila i prvu somborsku električnu centralu koja, makar spolјa, deluje dobro održavani proizvodni i administrativni prostor isto tako privatizovanog nekadašnjeg društvenog preduzeća „Betonjerka“, koja i danas funkcioniše pod istim imenom i bavi se istim poslom, proizvodnjom betonskih elemenata poput stubova za elektromrežu. Konzervativni kakvi su i danas, Somborci su se iz straha od nepoznatog dugo opirali uvođenju električne energije u domaćinstva, da bi tek početkom 20 veka, na inicijativu tadašnjeg gradonačelnika Imrea Hauke, izabran izvođač radova na varoškoj elektro centrali na ugalј, koja je puštena u rad 1905. godine na desnoj obali tadašnjeg Franc Jozefovog, a danas Velikog Bačkog kanala na izlazu iz Sombora ka Apatinu. U centrali su struju proizvodila tri parna postrojenja, ukupne snage 900 konjskih snaga i dizel-motor jačine od 260 „konja“, dok se iza centrale uzdizao visoki dimnjak. Gradnjom centrale i montiranjem mašina rukovodio je mladi majstor Karlo Cviršic, kasniji elektrifikator somborskih sela, a nakon jednogodišnjeg probnog rada varoški poglavari su odlučili da na 20 godina ustupe koncesiju na proizvodnju i distribuciju električne energije grupi akcionara iz Budimpešte. Ovakav način funkcionisanja je potrajao do posle Prvog svetskog rata, kada je grad povratio puno vlasništvo nad centralom. Neprekidno modernizovana vlastitim i novcem poreskih obveznika, uoči Drugog svetskog rata ova centrala je proizvodila blizu milion kilovat-časova godišnje, a u Somboru je imala oko 5.000 potrošača u samom gradu, kojima su se ubrzo pridružili i oni u Klјajićevu, Čonoplјi, Svetozar Miletiću i Sivcu. Svoj sumrak centrala je doživela 1954.godine kada je struja dalekovodima počela da stiže iz drugih, većih centrala, ali je kao sposobna da proizvede preko pet miliona kilovat časova godišnje, ostala “hladna rezerva” novom elektroenergetskom sistemu. Ipak, 1960. u njoj je potpuno prekinuta proizvodnja električne energije, da bi se u prostor nekadašnje Električne centrale uselila upravo “Betonjerka” kao radna jedinica “Elektrovojvodine”.
Izvor: dnevnik.rs
