„To je najhitnije pitanje javnog zdravlja“: dr Rangan Čaterdži o vremenu pred ekranima, mentalnom zdravlju – i zabrani društvenih mreža deci do 18. godine
Šesnaestogodišnji dečak i njegova majka došli su jednog užurbanog ponedeljka popodne kod svog lekara opšte prakse, dr Rangana Čaterdžija. Tokom vikenda dečak je završio u hitnoj službi nakon pokušaja samopovređivanja, a bolnički lekar je u njegovoj dokumentaciji preporučio uvođenje antidepresiva.
“Pomislio sam: ‘Sačekajte malo – ne mogu tek tako da počnem da prepisujem antidepresive šesnaestogodišnjaku’“, kaže Čaterdži. Želeo je da razume šta se zaista dešava u njegovom životu.
Razgovarali su neko vreme, a Čaterdži ga je pitao o korišćenju ekrana — koje je bilo veoma intenzivno. “Rekao sam: ‘Mislim da tvoje vreme pred ekranima, naročito uveče, utiče na tvoje mentalno stanje.’“ Pomogao je dečaku i majci da uspostave rutinu u kojoj se digitalni uređaji i društvene mreže gase sat vremena pre spavanja, uz postepeno produžavanje tog perioda tokom šest nedelja. Posle dva meseca, kaže, dečak više nije morao da dolazi na preglede. Nekoliko meseci kasnije majka mu je napisala poruku -njen sin se potpuno promenio: ponovo se družio s prijateljima i isprobavao nove aktivnosti. Rekla je da više nije ličio na dečaka koji je završio u bolnici - piše City Magazine.
Vlade izneverile čitave generacije dece
Čaterdži veruje da je „masovno uvođenje ekrana u živote dece najhitnije pitanje javnog zdravlja našeg vremena“. Kaže da nikada nije bio posebno politički angažovan – poznat je kao srdačni voditelj uspešnog zdravstvenog podkasta Feel Better, Live More, a njegove knjige odišu optimizmom – ali po ovom pitanju je strastven i očigledno frustriran.
“Mislim da su uzastopne vlade ovde bile veoma slabe i da su izneverile čitavu generaciju dece. Zapravo, već su izneverile jednu generaciju“, piše Gardijan.
Prvog mladog pacijenta video je pre više od deset godina, a od tada je vreme koje deca provode pred ekranima naglo poraslo. Za lekare, kaže, šteta je „očigledna već više od decenije“. To je pokrenulo različite inicijative – od zabrane društvenih mreža za mlađe od 16 godina u Australiji do nedavno najavljenih planova u Španiji. U Velikoj Britaniji roditeljske inicijative poput Smartphone Free Childhood i SafeScreens žele da država uvede slične mere. Čaterdži, koji učestvuje u kampanji Close Screens Open Minds protiv preteranog uvođenja digitalnih tehnologija u škole, smatra da bi zakonska granica za društvene mreže trebalo da bude 18 godina — kao za kockanje ili pristup pornografiji.
„Kao društvo imamo zaštitne mehanizme za decu“, kaže. “Trenutno se nalazimo usred masovnog eksperimenta na koji niko svesno nije pristao.“
Tehnološki lideri, smatra on, imali su previše uticaja na odluke o tome „šta je najbolje za našu decu“. „Ako očekujemo da će Ilon Mask ili Mark Zakerberg regulisati tehnologiju u korist dobrobiti dece, onda smo – iskreno – u zabludi.
Njihov poslovni model zavisi od toga da ljudi što duže budu na uređajima.“ Čak i odrasli imaju problem s kontrolom vremena pred ekranom, ističe on. „Naša deca nemaju nikakve šanse — njihov prefrontalni korteks, deo mozga zadužen za racionalno odlučivanje, ne razvija se u potpunosti pre 25. godine.“
Posledice
Navodi niz posledica: uticaj na mentalno zdravlje i anksioznost, poremećaj sna, probleme s držanjem tela i bolove u vratu i ramenima. Kod mlađe dece – kašnjenje u razvoju govora. „Nova istraživanja pokazuju da utiče i na vid — svaki dodatni sat pred ekranom povećava rizik od kratkovidosti za 21%, a kod dece koja je već imaju rizik od pogoršanja raste za 54%. Mislim da odgajamo generaciju s niskim samopouzdanjem, koja ne zna da vodi razgovor. A sadržaj kojem su izložena je alarmantan – pornografiju je videlo 10% devetogodišnjaka i 27% jedanaestogodišnjaka.“ Dodaje da postoji velika verovatnoća da će prvi susret s pornografskim sajtom uključiti nasilne slike: jedno francusko istraživanje pokazalo je da je čak 90% takvog sadržaja sadržalo verbalno, fizičko ili seksualno nasilje nad ženama.
Bez osuđivanja
Lekar, ipak, naglašava da ne krivi roditelje (niti nastavnike koji se nose s prodorom digitalnih tehnologija u škole). Vreme pred ekranima je veće kod dece iz socioekonomski ugroženijih porodica.
“Ljudi žive pod stresom, mnogi jedva sastavljaju kraj s krajem. Ekrani su laka dadilja — i to kažem s razumevanjem.“
Njegova deca imaju 13 i 15 godina. Imaju pametne telefone, ali s gotovo svim aplikacijama isključenim, uključujući internet pregledač, i nemaju pristup društvenim mrežama.
“Ne osuđujem druge roditelje – razumem pritiske. Ali pošto sam video toliko suicidalnih, depresivnih i anksioznih tinejdžera i jasnu vezu s ekranima — nisam mogao da dozvolim svojoj deci pristup tim platformama.“
S decom vodi otvorene razgovore i kaže da zasad funkcioniše, iako su možda jedini u školi bez društvenih mreža. Smatra i da bi domaći zadaci zasnovani na ekranima „trebalo odmah da se ukinu“, jer večernje svetlo ekrana ozbiljno remeti san. U njegovoj kući uređaji se gase najmanje sat pre spavanja.
Pre gotovo dve godine prestao je da radi kao lekar opšte prakse. Nedostaje mu, ali shvatio je da kroz medije može dopreti do mnogo više ljudi nego kroz kratke ordinacijske preglede. Karijera mu je uzletela posle BBC serije Doctor in the House iz 2015, a njegov podkast ima stotine miliona slušanja. Snažan je zagovornik promene životnih navika, s holističkim pristupom zdravlju.
Kaže da ga je frustriralo što zdravstveni sistem nije usmeren na prevenciju. Savremeni način života stoji iza velikog dela problema — gojaznosti, dijabetesa tipa 2, anksioznosti, depresije i nesanice. Za mnoge bolesti potrebni su drugačiji pristupi, uključujući edukaciju i preventivne programe, a ne samo lečenje posledica.
Govori i o porodičnom iskustvu: njegov otac, lekar iz Indije koji je radio u britanskom zdravstvu, suočavao se s rasizmom i naporno radio decenijama. Čaterdži priznaje da je dugo preuzimao stav „ne žali se, radi dalje“, ali ga je lično iskustvo diskriminacije nateralo da o tome otvorenije govori. Smatra da zapaljiva retorika na društvenim mrežama dodatno pogoršava društvenu klimu.
Posle smrti oca počeo je da preispituje prioritete i da odvaja sopstvenu vrednost od profesionalnog uspeha. Danas naglašava važnost odnosa s porodicom i prijateljima. „Najvažniji faktor dugoročnog zdravlja i sreće je kvalitet odnosa“, kaže – nešto što se ne može meriti brojkama, iako nas savremeni svet stalno navodi da sve kvantifikujemo.
Sa 48 godina, kaže, nikada nije bio srećniji. Ipak, vraća razgovor na temu ekrana:
“Brine me što gubimo kontakt sa sopstvenim emocijama. Stalno smo ometeni. A sve dobro u životu – naši odnosi, način na koji doživljavamo sebe – proizlazi iz sposobnosti da budemo prisutni. Ovi uređaji nas treniraju za distrakciju.“
