Da li često kažete "da" kada zapravo želite da kažete "ne"? Gubite li osećaj sopstvenog identiteta u pokušaju da ugodite drugima?
Sklonost ka ugađanju ljudima, iako frustrirajuća za mnoge, nije slučajna. Možda zapravo potiče iz načina na koji je čovek evolucijski oblikovan da se nosi sa stresom.
Reakcija na stres
Ljudi su opremljeni urođenim mehanizmima za suočavanje sa strahom i anksioznošću. Poznate kao „bori se, beži, zamrzni se i umiljavaj se“, ove reakcije pomažu nam da preživimo izazovne situacije. Dok nas „bori se“ i „beži“ pokreću ka akciji, a „zamrzni se“ nas parališe, reakcija „umiljavanja“ je suptilnija. Ona podrazumeva smirivanje ili udovoljavanje drugima radi umanjivanja rizika ili izbegavanja konflikta.
Umiljavanje se često javlja u napetim ili haotičnim sredinama. Za dete koje odrasta u kući punoj stresa, tenzije ili nepredvidivosti, ova reakcija može postati glavna strategija za smanjenje napetosti. Ako se ispostavi da je ponašanje koje uključuje pretvaranje, slaganje ili preteranu prilagodljivost efikasno u sprečavanju konflikta ili kazne, mozak to počinje da povezuje sa osećajem sigurnosti. Vremenom se takvo ponašanje učvršćuje i prelazi u automatski obrazac koji se zadržava i u odraslom dobu.
Evolucijsko poreklo
Iz evolucijske perspektive, ova reakcija ima smisla. Naši preci su živeli u malim zajednicama gde su sukobi mogli ugroziti opstanak. Biti osetljiv na emocionalna stanja drugih, posebno dominantnih članova grupe, bilo je ključno za očuvanje harmonije. Sarađivanje i umirivanje su postali alati za preživljavanje.
Iako danas ne živimo u sredinama koje zahtevaju stalno emocionalno balansiranje, ako je umiljavanje bilo uspešan mehanizam za suočavanje sa stresom u detinjstvu, često ostaje prisutno i u odraslom životu, posebno u profesionalnim odnosima, vezama i prijateljstvima.
Bovenova teorija i ugađanje drugima
Bovenova teorija porodičnih sistema nudi dodatno objašnjenje razvoja ponašanja koje ugađa drugima. Marej Boven je smatrao da je ljudsko ponašanje oblikovano emocionalnim obrascima koji se prenose generacijama. Dete koje odrasta u anksioznom porodičnom sistemu može apsorbovati tenziju u domaćinstvu i pokušati da je ublaži postajući „posrednik“ ili „pomiritelj“. Tako ono uči da stavlja tuđe potrebe ispred svojih kako bi očuvalo ravnotežu – često na sopstvenu štetu.
U tom svetlu, ugađanje drugima ne treba posmatrati kao karakternu slabost, već kao naučeno i iskustvom učvršćeno ponašanje.
Primer iz prakse: Emili
Zamislite Emili, koja je odrasla u porodici gde su roditelji često vodili burne rasprave. Kao dete, primetila je da će majka prestati da viče ako Emili kaže: „U redu je, mama“ ili ponudila pomoć. Taj obrazac se pokazao delotvornim, pa ga je Emili nastavila koristiti. U odraslom dobu, Emili neprekidno pristaje na nerealne zahteve svog šefa, preuzimajući previše posla kako bi „održala mir“. Njeno ponašanje nije iracionalno – mozak je naučio da je ugađanje drugima sigurnosni mehanizam. Nažalost, ono što je nekada bilo sredstvo opstanka sada je pretvara u osobu koja je preopterećena i necenjena.
Prekidanje obrasca
Prepoznavanje porekla svoje potrebe da se ugodi drugima prvi je korak ka promeni. Samosvest omogućava da se zastane pre nego što instinktivno pristanemo na nešto, i da se preispita da li je to zaista potrebno. Dok učimo da podnesemo neprijatnost postavljanja granica i izražavanja svojih potreba, započinjemo transformativni put oslobađanja od starih obrazaca.
Na primer, umesto automatskog „da“ na svaki zahtev, možete reći: „Potrebno mi je malo vremena da razmislim o tome.“ Ako vas prijatelj zamoli za uslugu koja bi vas preopteretila, možete odgovoriti: „Ne mogu sada to da uradim, ali mi je drago što si pomislio/la na mene.“
Ove male promene u odgovoru ne samo da potvrđuju vaše sopstvene potrebe, već i postavljaju temelje za zdravije odnose i jači osećaj lične vrednosti.
Izvor: zadovoljna.nova.rs
