Zastava 101, svima poznatiji kao Stojadin, nije bio samo automobil. Bio je životni plan, porodični projekat i dokaz da se „ide na more“ čak i kad realno nemaš za more.
Nastao je 1971. godine na bazi Fiata 128, ali je vrlo brzo postao nešto potpuno svoje — domaća verzija slobode na četiri točka. Sa tada vrlo modernim konceptom petoro vrata, Stojadin je ušao u svet kao mali gradski heroj koji može da ponese sve: porodicu, kofere, gajbe i živce - piše City magazine.
Auto koji je bio „dostupan“, relativno
Kad je početkom sedamdesetih izašao na tržište, Stojadin je važio za pristupačan automobil. Prema dostupnim izvorima koje je objavio Zastava forum, cena novog Stojadina objavljena 1972. godine u AVTO Magazinu iznosila je 40.040 dinara, odnosno oko 2.084 dolara. Preračunato na današnje vrednosti, uzimajući u obzir inflaciju, cena automobila bi bila oko 15.500 dolara ili oko 15.000 evra.
Ako pogledamo retroaktivno, nije on bio jeftin, samo smo mi bili optimisti.
Bio je ispred svog vremena… pa ga je vreme pregazilo
Stojadin je dolazio sa motorima od 1.1 i 1.3 litra, sa 55 i 65 konjskih snaga. Danas zvuči smešno, ali tada je to bio sasvim ozbiljan gradski tempo.
Problem je bio što je ostao isti predugo. Dok su drugi menjali generacije, on je ostajao veran sebi — možda previše veran.
Golf, njegov najveći „neizgovoreni rival“, već je uveliko ulazio u nove generacije, dok je Stojadin i dalje bio tu, poznat, pouzdan i… pomalo umoran od života.
Auto koji se kupovao u ratama života
Krajem osamdesetih, Stojadin je koštao oko 38 prosečnih plata. Dakle, ne kupuješ auto — nego ulaziš u dugoročni odnos.
Danas bi novi automobil tog ranga, ili njegov moderni ekvivalent, koštao oko 11 prosečnih plata. Ukratko: i dalje boli, samo malo brže oprostiš.
Legenda koja ne ide u penziju
Zastava 101 se proizvodila punih 37 godina, sve do 2008. godine. Ukupno je napravljeno više od milion primeraka, a veliki deo završio je van zemlje — što znači da je Stojadin imao i ozbiljnu „izvozni karijeru“.
Danas ga više nema na ulicama kao nekad, ali je ostao u nečemu mnogo trajnijem: u pričama, u porodičnim uspomenama i u onom osećaju da je auto nekad bio mnogo više od prevoza od tačke A do tačke B.
Bio je plan. Bio je status. Bio je „ajde da krenemo na put pa šta bude“.
I možda je baš zato i dalje živ — samo u drugoj brzini.
