„Ako ste odrastali devedesetih ili početkom 2000-ih, sigurno se sećate koliko je detinjstvo tada izgledalo drugačije. Bilo je manje nadzora, a mnogo više slobode i samostalnosti, zbog čega su deca imala prostora za maštu, igru i avanture.
Internet je postojao, ali nije upravljao svakodnevicom kao danas - koristili smo ga povremeno, a ne živeli na njemu. Iako bi se mnoge aktivnosti koje su tada bile sasvim normalne danas smatrale rizičnim, brojni milenijalci i dalje tvrde da su odrasli u najboljem mogućem periodu, prenosi Index.
Razvoj tehnologije i stroži bezbednosni standardi u međuvremenu su potpuno promenili način na koji se deca igraju, druže i istražuju svet“, napisala je spisateljica i majka dvogodišnjeg dečaka Kara Nesvig za Parents.com.
Prisetila se i nekih aktivnosti iz detinjstva devedesetih koje su tada bile sasvim normalne, a današnjim roditeljima bi verovatno izazvale ozbiljnu nervozu.
Sumnjiva igrališta
„Kada danas odvedem sina na dečje igralište, ne mogu da se načudim koliko su sprave bezbednije nego u moje vreme. Igrališta devedesetih uglavnom su bila napravljena od metala i drveta. Leti su metalni tobogani bili toliko usijani da ste mogli da se opečete, a zimi su se pretvarali u ledene staze.
Drvene sprave bile su pune iverice a vrteške su izgledale kao sprave za testiranje izdržljivosti. I dalje se sećam kako su me starija deca vrtela dok mi doslovno ne bi pozlilo. A posebna je misterija zašto su mnoge sprave imale otvorene platforme sa kojih smo bez razmišljanja skakali sa nekoliko metara visine. Zabavno? Apsolutno. Bezbedno? Pa baš i ne.“
Lutanje bez nadzora
„U vreme pre mobilnih telefona, GPS-a i AirTagova bilo je mnogo lakše nestati sa roditeljskog radara. Deca su satima vozila bicikle po kraju, istraživala okolinu i vraćala se kući tek kada bi se upalila ulična rasveta. Danas je roditeljima važno da znaju gde su im deca u svakom trenutku, ali mnogi smatraju da je upravo ta stalna kontrola oduzela deo čari odrastanja.“
Dolazak kod prijatelja bez najave
„Nekada je bilo sasvim normalno samo pokucati prijatelju na vrata i pitati: ‘Može li napolje?’ bez prethodnih poruka, dogovora i proveravanja rasporeda. Danas se i najobičnije druženje često organizuje danima unapred, pa su spontane igre gotovo nestale.“
Spuštanje niz stepenice u korpi za veš
„Ako ste odrasli devedesetih, velika je šansa da ste barem jednom seli u korpu za veš ili kartonsku kutiju i sjurili se niz stepenice. Na pidžama-žurkama taj ‘sport’ često je podizan na novi nivo pa su se koristile i vreće za spavanje. Pravo je čudo da niko nije završio na hitnoj pomoći.“
Gledanje „zabranjenih“ filmova na pidžama-žurkama
„Onaj osećaj kada neko potajno pusti film koji je ‘za starije od 18’ bio je deo odrastanja. Sve je delovalo pomalo zabranjeno i zato još uzbudljivije. Roditeljske kontrole kakve danas postoje tada praktično nisu postojale.“
Najnezdravije grickalice ikada
„Devedesete su bile zlatno doba šarenih, preslatkih i potpuno nezdravih grickalica. Gazirani sokovi, fluorescentni kečapi, slatkiši puni čokolade i veštačkih boja - sve je izgledalo zabavno, a o sastojcima niko nije previše razmišljao.“
Istraživanje svega i svačega
„Hodanje po železničkim prugama, igranje na napuštenim mestima, lutanje šumama ili istraživanje kraja usred noći - deca su tada stalno tražila neku novu avanturu. Posebno je bilo uzbudljivo kada je postojala makar mala doza rizika.“
Sumnjivi luna-parkovi
„Vožnje u lokalnim luna-parkovima često su izgledale kao da će se raspasti svakog trenutka, ali upravo je taj osećaj nesigurnosti bio deo uzbuđenja.“
Ceo dan pred televizorom ili igricama
„Pojam ‘vreme pred ekranom’ tada praktično nije postojao. Tokom letnjeg raspusta mnogi su sate provodili igrajući Nintendo 64, Simse ili gledajući MTV dok se roditelji ne vrate s posla. I nikome to nije bilo posebno čudno.“
