Ako nas je serija Normalni ljudi naučila da Pol Meskal tugu nosi kao drugu kožu, a Wild Rose da Džesi Bakli može da vam slomi srce samo pogledom, zamislite njih dvoje u priči o gubitku iz kojeg je nastao "Hamlet". Hamnet je film o Agnes (En) Hatavej, ženi Vilijama Šekspira, i njihovom sinu Hamnetu, ali i o onom tankom, nevidljivom mestu gde se ljubav pretvara u umetnost.
Epicentar ovog ostvarenja je Bakli, Meskal je njegova tiha detonacija, Žao priču režira kao da nam vraća izgubljeni balans između prirode i civilizacije. A Hamnet? U pitanju je onaj film posle kog iz bioskopa ne izlazite „lakši“, nego istinitiji. Jedan od onih filmova koji će vam promeniti život.
Hamnet: Glumci, priča, scenario, režija, premijera
Režiju potpisuje dobitnica Oscara Kloi Žao (Nomadland), kojaje zajedno sa spisateljicom Megi O’Farel adaptirala njen nagrađivani roman. Agnes (Jessie Buckley) upoznajemo kao „biće prirode“, ženu koja šeta šumom, sokolarstvom osluškuje svet i rađa prvo dete pod drvetom; Vilijam (Paul Mescal) je mladi učitelj latinskog, „beskoristan“ sanjar po merilima oca, ali budući pesnik po svim drugim. Njihova ljubav je brza i svetlucava; porodica stiže još brže: ćerka Suzana, pa blizanci Judita i Hamnet. A onda: kuga, bolest, i odlazak deteta koji cepa porodicu na dva kontinenta žalovanja – njen, tih i zemljan, i njegov, koji se pretače u reči, stihove, teatar - piše Nova.rs.
Žao ne rekonstruiše Hamleta kao „origin story“, već sugeriše kako se lični bol preobraća u delo koje menja sve ostalo.
Direktor fotografije je Lukaš Žal (Ida), a muziku potpisuje Maks Rihter (da, čućete „On the Nature of Daylight“ i da, biće vas sramota koliko jako plačete).
Svetska premijera Hamneta održana je na Tellurideu 29. avgusta 2025, zatim sledi gala prikazivanje na TIFF-u. U Americi film kreće u izabranim bioskopima 27. novembra, a za širu publiku 12. decembra 2025.
Zašto se o Hamnetu priča kao o filmu koji „iščupa srce“
Žao insistira na „ženskoj energiji“ narativa, ne kao žanru, već kao ravnoteži prema prirodi, telu i neizrečenom. Agnes je fokus, a Šekspir postaje onaj koji tugu kanališe u stihu, u „Denskoj igri“, na pozornici gde se mrtvi vraćaju makar kao duhovi. Kritičari pišu da film „pod kožu“ zavuče teme roditeljstva i gubitka, ali i onog posle: šta umetnost radi sa tugom kad joj damo formu.
Variety je među prvima definisao ton: „tako emotivno sirov da je gotovo neizdrživ“, uz „herojsko“ čitanje Bakli. Kritičar dodaje da film namerno pomera težište sa teme „ko je bio Šekspir“ na to „kako bol postaje umetnost“, što nas tera da Hamleta vidimo „novim očima“.
IndieWire (Dejvid Erlih) izlazi sa jednom od najcitiranijih rečenica sezone: Meskal i Bakli „kidaju srce iz grudi“ u filmu koji ne juri „prepoznavanje“ detalja, nego napetost između namere i odjeka, između onoga što umetnik želi i onoga što delo uradi svetu (i porodici) kad se od njega odvoji. Agnes nikad nije opšte mesto, piše on, već „pramaterija stvaranja“, dok je Meskal „katarzično transcendentan“ baš onda kada njegov junak ne ume da se izleči.
The Hollywood Reporter ističe „fantastična gluma koja će vam slomiti srce“, koja ne traži od publike istorijsku tačnost, nego emocionalnu istinu: kako različito tugujemo i kako nas pozorište ponekad spoji tamo gde razgovor više ne ume. Posebno se hvali monolog Meri (Emili Votson): „Šta je dato, može biti oduzeto u svakom času“ – srž filma u jednoj rečenici.
Deadline opisuje finalni blok kao „udarac u stomak“: Agnes sedi u prvom redu Globe tetra, očekuje komediju, a dobija Tragediju o Hamletu; scena u kojoj shvata šta je Vil uradio s njihovom tugom je trenutak kad film postaje „o umetnosti koja menja način na koji dišemo“. Kritika hvali i „svećom obasjane enterijere“ Žala i „tihu odlučnost“ Žao da sve kaže bez viška reči.
Vulture ga naziva „najrazornijim filmom koji su gledali godinama“, upravo zato što kroz „mali“ porodični bol vraća smisao Hamletu: osvetu zamenjuje ritualom sećanja; „biti ili ne biti“ prestaje da bude binarno, jer Hamnet „i jeste i nije“, odsutan iz kuće, prisutan u umetnosti.
Kako film „radi“ na ženskoj publici (i zašto je važan za nas)
Hamnet ne prodaje utehu. On nudi priznanje: da su materinstvo i stvaranje isto kretanje – srce vam iz tela pređe u drugo biće ili u delo. Upravo zato ova priča o životu posle tragedije ne zatvara crno, nego otvara prostor da tuga dobije formu, da se o njoj govori, da se vidi, da potraje u nečemu što je veće od nas. I to je mesto na kome ženski život (onaj koji nas zanima) prestaje da bude „banalan“: film nas podseća da su kuhinjski sto, šuma iza kuće, pozornica i nečija beležnica – sve jedna ista topografija života.
