Irmi Lang uručena je Oktobarska nagrada, najviše priznanje Sombora, grada u kojem je 42 godine rukovodila Galerijom Milana Konjovića
Postoje veliki stvaraoci koji su imali sreće da tokom života uz njih budu i njihovi biografi: ljudi spremni da svoje znanje, umnost i kreativnost stave u službu izuzetne umetnosti. I dok su umetnici stvarali, oni su prilježno beležili sve što će kasnijim generacijama pomoći da razumeju i tumače autora. Svojom posvećenošću oni su neophodna spona između umetnika i njegove publike.
Da li danas iko može da razdvoji umetnost slikara Milana Konjovića, tekstove o njegovom slikarstvu, od onoga što je o njegovom delu i u galeriji koja nosi njegovo ime stvorila Irma Lang?
U Galeriju „Milan Konjović” zakoračila je nedugo po njenom otvaranju, kao tek diplomirani istoričar umetnosti, i ovde je ostala pune 42 godine tokom kojih je ovaj izložbeni prostor izrastao u jedan od najznačajnijih i najvrednijih umetničkih toponima u zemlji. Priredila je brojne Konjovićeve izložbe, kataloge, postala najbolji poznavalac i tumač njegovog slikarstva objavljujući o njemu veliki broj prikaza, kritika, tekstova. Uz profesionalni opus ostajalo je vremena za druženje i duge razgovore sa temperamentnim slikarem ravnice i njegovim prijateljima. Za sve ono što je učinila tokom svoje karijere kao direktorka Galerije „Milan Konjović” i kao istoričarka umetnosti Irmi Lang je 2024. godine uručeno i najviše somborsko priznanje – Oktobarska nagrada.
„Bilo je to i pomalo neobično, da živi umetnik ima svoju galeriju. Navodno je u to vreme samo Ivan Meštrović imao svoju galeriju. Nije išlo lako, dugo se radilo na adaptaciji prostora i galerija je otvorena 1966. godine u lepoj zgradi, u centru Sombora. Sam Konjović je odabrao ovu zgradu, bivšu Galeovu farmaciju, jer je želeo da prostor bude u centru, i da postavka bude promenljiva, pošto je fundus bio bogat. Na početku je već bilo 500 radova, a godinama je dopunjavano mnogim donacijama i zbirka je danas udvostručena. Zaista je to bila velika stvar da živi umetnik ima svoju galeriju”, priseća se Irma Lang.
U Galeriju „Milan Konjović” došla je 1967. godine, pošto je u maju diplomirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, i 15. jula počela da radi. Još se živo seća prvog susreta sa slavnim slikarem.
„Kada sam se vratila u Sombor obratila sam se Mileti Vitoroviću, slikaru i mom profesoru. On je tada bio vršilac dužnosti direktora galerije i odveo me je do Milana Konjovića. Našli smo se u Gradskom muzeju, gde je Konjović bio direktor. Tada sam ga upoznala. Njemu je bilo važno da sam iz ovih krajeva, da nameravam tu i da ostanem, i da je moj profesor na fakultetu bio Grgo Gamulin, koji je 1965. godine o njemu napisao malu, ali važnu knjigu. Bilo mu je drago i da sam jevrejskog porekla, jer je imao brojne prijatelje Jevreje, slikare i galeriste, književnike, kolekcionare mahom u Budimpešti i Parizu”, priča Irma Lang.
Kao jedini istoričar umetnosti u Somboru, kaže, tada nije imala kome da se obrati za savet, ali tokom rada upoznavala se sa kolegama u Novom Sadu i Beogradu, a u to vreme za promociju rada Konjovića u evropskim okvirima velika zasluga pripada i dr Katarini Ambrozić.
Irma je pripremila brojne izložbe po Jugoslaviji, kataloge i pisala tekstove... „On je bio dinamičan čovek, ništa nije moglo da bude statično, to je bio njegov princip.”
Profesionalne godine zaokružila je dvotomnom monografijom „Konjović izbliza”, koja prikazuje njegov put od 1912. do 1993. godine sa fotografijama, dokumentacijom i reprodukcijama u boji, a drugi je „Katalog radova”, sa preko tri hiljade dokumentovanih dela, slika sa svim osnovnim podacima i crno-belim reprodukcijama. Langova dodaje da je 2021. godine usledila knjiga „Milan Konjović u poznim godinama kroz čitav život – dnevničke zabeleške 1983–1993”. Objašnjava da ova knjiga sadrži veoma mnogo podataka i detalja koji su široj javnosti bili nepoznati.
Irma kaže da je Milan Konjović bio prijatan čovek koji je krutost prvog susreta odmah omekšao neposrednošću. Potonje godine donele su im pregršt zajedničkih trenutaka.
„U poznim godinama prepodneva je provodio u galeriji, dolazio oko 10 sati a odlazio oko 13.30 na ručak. Popio bi kafu, primao novinare, tu su vođeni razgovori, dolazili su prijatelji, zanimljivi ljudi. Značilo mi je što sam mogla tome prisustvovati. On je bio vredan, čim bi ušao odmah bi pitao šta ćemo da radimo. Imao je bogatu fototeku koju je sam ustrojio i voleo je da gledamo te fotografije, a kako je imao fantastičnu memoriju, govorio je o svakoj slici na fotografiji, gde je slikao, kako je naslikao, kakvo je vreme bilo. On je slikao u dahu, nije nikada počeo i ostavio, to je išlo odjednom, sa velikom energijom u kratko vreme, i neki put mu je bilo teško i da stavi potpis jer je bio iscrpljen. U tome je bio poseban, imao je ogromnu energiju”, priča Langova.
Iz bogatog opusa Konjovića u njenom srcu na posebnom mestu su tri slike koje je naslikao sedamdesetih godina prošlog veka i koje su nastale u bašti njene kuće. Jednu je i nazvao „Cvetanje kod Irme”, jer je nastala u vreme kada su cvetale voćke u njenoj bašti. „Voleo je našu kuću jer ga je podsetila na njegovu rodnu kuću u Crkvenoj ulici u Somboru. To je isto bila jedna prizemna, građanska kuća, s prelaza iz 19. u 20. vek. Privilegija je bila raditi sa njim, mnogo sam naučila od njega i mnogo čula i stvarno je to bilo nešto izvanredno što sam bila tako blizu i uživala njegovo puno poverenje. Moj muž je isto njegov poštovalac, i pošto ga je vozio na mnoge izložbe i prisustvovao mnogim dešavanjima i danas često razgovaramo i podsećamo se tih događaja”, kaže Irma Lang.
Izvor: politika.rs
