Izbacivanje besa kada smo ljuti deluje razumno. Opšteprihvaćeno je da to može da nam pomogne da ga ugušimo, poput ispuštanja pare iz ekspres lonca.
Ali ova uobičajena metafora je obmanjujuća, prema meta-analitičkom pregledu iz 2024. godine.
Istraživači sa Državnog univerziteta Ohaja analizirali su 154 studije o besu, pronalazeći malo dokaza da izbacivanje besa pomaže. U nekim slučajevima, to bi moglo da poveća bes, piše Science alert.
„Mislim da je zaista važno razbiti mit da ako ste ljuti, treba da "se izduvate" – da ga izbacite iz grudi“, rekao je glavni autor i naučnik za komunikacije Bred Bušman kada su rezultati objavljeni prošle godine.
On smatra da izbacivanje besa može zvučati kao dobra ideja, ali nema ni trunke naučnog dokaza koji bi podržali teoriju katarze.
To ne znači da bes treba ignorisati.
Razmišljanje nam može pomoći da razumemo zašto se ljutimo i da se pozabavimo osnovnim problemima. Takođe može pomoći u emocionalnoj validaciji, važnom prvom koraku ka zdravoj obradi emocija.
Međutim, izbacivanje besa često ide dalje od razmišljanja.
Studija ukazuje na to da mnogi ljudi takođe pokušavaju da izbace bes fizičkim naporima, što može ponuditi zdravstvene koristi, ali možda vas neće smiriti u tom trenutku.
Pregledane studije obuhvatile su ukupno 10.189 učesnika, koji predstavljaju različite uzraste, polove, kulture i etničke grupe. Rezultati pokazuju da je ključ za obuzdavanje besa smanjenje fiziološkog uzbuđenja, kažu autori, od samog besa ili od inače korisne fizičke aktivnosti koju bi on mogao inspirisati.
„Da biste smanjili bes, bolje je baviti se aktivnostima koje smanjuju nivo uzbuđenja“, rekao je Bušman i dodao da čak ni trčanje nije efikasna strategija jer povećava nivo uzbuđenja i na kraju je kontraproduktivno.
Istraživanje je delimično inspirisano popularnošću „soba besa“, gde ljudi plaćaju da razbijaju predmete u nadi da će osloboditi bes, rekla je prva autorka Sofi Kjervik, naučnica za komunikacije na Univerzitetu Virdžinija Komonvelt.
„Želela sam da razotkrijem celu teoriju izbacivanja besa kao načina suočavanja sa njim“, objasnila je Kjervik i dodala da je cilj bio da se pokaže da je smanjenje uzbuđenja, a zapravo i njegovog fiziološkog aspekta, zaista važno.
Tim je osmislio pregled na osnovu Šahter-Singerove dvofaktorske teorije, koja opisuje bes (i sve druge emocije) kao dvodelni fenomen, od kojih svaki sadrži fiziološku i kognitivnu komponentu.
Prethodna istraživanja su se često fokusirala na kognitivni ugao, prema Kjerviku i Bušmanu, poput ispitivanja kako kognitivno-bihejvioralna terapija može pomoći ljudima da prilagode mentalna značenja koja su u osnovi njihovog besa.
Istraživanja pokazuju da to može da funkcioniše, kažu oni, ali pregled takođe baca važno svetlo na alternativni put za smirivanje besa. Štaviše, standardne kognitivno-bihejvioralne terapije nisu efikasne za sve tipove mozga.
Njihova studija je ispitala aktivnosti koje povećavaju i smanjuju uzbuđenje, od boksa, vožnje bicikla i trčanja do dubokog disanja, meditacije i joge.
„Bilo je zaista zanimljivo videti da progresivno opuštanje mišića i samo opuštanje uopšte mogu biti jednako efikasni kao i pristupi poput meditacije“, rekla je Kjervik. Te aktivnosti smanjenja uzbuđenja uključivale su jogu, progresivno opuštanje mišića, kao i dijafragmalno disanje.
„Bilo je zaista zanimljivo videti da progresivno opuštanje mišića i samo opuštanje uopšte mogu biti jednako efikasni kao i pristupi poput meditacije“, rekla je Kjervik.
Zatim je dodala da "joga, koja može biti uzbudljivija od meditacije, i dalje predstavlja način smirivanja i fokusiranja na dah koji ima sličan efekat u smanjenju besa.
Umesto pokušaja da se bes izrazi, istraživači preporučuju da se on "potkopa" smanjivanjem temperature. Taktike smirivanja za koje je već dokazano da ublažavaju stres takođe mogu oduzeti besu fiziološko gorivo.
