Deca i roditeljstvo: „Htela sam da dete bude ono što želi, ne da ja odlučujem umesto njega“ Deca i roditeljstvo: „Htela sam da dete bude ono što želi, ne da ja odlučujem umesto njega“

Deca i roditeljstvo: „Htela sam da dete bude ono što želi, ne da ja odlučujem umesto njega“

Dok se Gabrijela Martenson pripremala za rođenje prvog deteta, donela je odluku – neće reći detetu da li je rođeno kao devojčica ili dečak, i uglavnom će izbegavati da o polu deteta razgovara sa ljudima izvan porodice i uskog kruga prijatelja.

„Želela sam da ono bude ono što želi da bude. Ne želim ja to da odlučujem umesto njega“, kaže Martensen, koja je kad je rodila prvo dete imala 30 godina i živela u rodnom gradu Stokholmu.

„Baš kao što ne bih želela da odlučujem šta će raditi kad poraste ili koga će voleti i sa kim će živeti.“

Kao dete, Martensen je odgajana uglavnom u okviru stereotipnih rodnih normi, kao što su roze odeća i haljinice.

Ali u poznim tinejdžerskim godinama, kaže da je „otkrila feminizam“ i počela da preispituje rodne norme.

I zato, kad je postala majka, odlučila je da detetu kupuje širok dijapazon odeće i poklona, od vozova do lutaka, dajući mu slobodu izbora šta želi da koristi toga dana.

Nadala se da će njen roditeljski stil pomoći njenom detetu da se oseća opuštenije da istraži čitav dijapazon hobija i interesovanja, umesto da bude navođeno ka rodno stereotipnijim aktivnostima.

Takođe je smatrala da će odgajanje bez roda detetu olakšati stvari ako se na kraju odluči da bude rodno drugačije od pola sa kojim je rođeno, i da će mu pomoći da prihvati druge koji se ne povinuju rodno binarnim ili drugim društvenim normama.

„Dozvoljavam da bude bilo šta… I učim dete da ne bude ograničenih shvatanja“, kaže ona.

Martenson, koja je u međuvremenu ponovila ovaj pristup sa još dvoje svoje dece, deo je onoga što eksperti tvrde da je mali ali sve veći broj roditelja – i strejt, i kvir – koji su se poslednjih godina odlučili za rodno neutralno roditeljstvo.

Nije najjasnije koliko je tačno roditelja usvojilo tu strategiju, jer je bilo malo akademskih ili javnih istraživanja ovog mikro-trenda.

Ali autori knjiga o roditeljstvu, psihoterapeuti i vaspitači podjednako tvrde na osnovu ličnog iskustva da su primetili kako je ova praksa u blagom porastu u protekloj deceniji, naročito u severnoj Evropi i Americi.

Iako se sve više roditelja odlučuje za ovaj pristup – koliko god uzak ovaj trend još uvek bio – to je nekonvencionalan pristup i nije da nema otpora prema njemu, pa čak i da izaziva kontroverzu.

A opet roditelji koji odbacuju uvreženu praksu odgajanja dece imaju konkretnu motivaciju za to, baš kao i praktičan pristup koji primenjuju.

Njihov stav mogao bi da pomogne drugima da bolje razumeju vlastite odluke i čak rasvetli šta netradicionalni roditeljski pristup može da znači za budućnost odgajanja dece.

Porast rodno neutralnog roditeljstva

Rejna Martin Natanijel Siver, berlinski kvir rodno neutralni autor, bloger i predavač, kaže da je odluka da se dete ne etiketira kao dečak ili devojčica prvi put počela da se javlja osamdesetih, uglavnom u kvir zajednicama.

To se poklopilo sa „drugim talasom feminizma“, kaže Siver, kada su se žene pobunile protiv tipske uloge staratelja, kod kuće ili u okviru nekih zanimanja.

Siverovo istraživanje za knjigu uključivalo je proučavanje višedecenijske literature rodnih studija, kao i razgovor sa samim roditeljima.

Siver kaže da mnogi od ljudi koje privlači rodno neutralno roditeljstvo žele da izbegnu izlaganje svoje dece iskustvima koji su imali i sami.

Odrastajući u svetu u kom su muško-ženski stereotipi i raspodela moći bili izraženiji nego danas, transrodni ljudi su se suočavali sa većim stepenom diskriminacije, a LGBT odnosi bili su manje prihvaćeni, što je sve uticalo na ljude koji se nisu povinovali ovim normama.

Stoga se rodno neutralno roditeljstvo nije javilo da bi „neutralisalo“ rodove kod dece, već da bi im „omogućilo da otkriju vlastiti identitet, umesto da im o njemu govore drugi“, kaže Siver, koji koristi zamenicu „oni“.

Neki roditelji, čiji je maternji jezik engleski, više vole izraz „rodno kreativno roditeljstvo“ da bi se lakše izbeglo pogrešno uverenje kako je krajnji cilj „neutralisanje“ roda, kaže Siver.

Neki od njih koriste i izraz „rodno otvoreno roditeljstvo“, iz sličnih razloga.

Kako god da je definisana, ova vrsta roditeljstva uglavnom je ostala uska kategorija tokom devedesetih i dvehiljaditih, kaže Siver, ali je postala malo poznatija ranih dvehiljadetedesetih, pošto je jedan broj kvir i strejt porodica počeo da deli vlastite priče u medijima, pokrenuvši istaknute, polarizovane rasprave.

U njih spada i par iz Toronta koji je odgajio dete po imenu Storm bez rodne etikete, i cis muž (njegov rodni identitet odgovara polu dodeljenom pri rođenju)i njegova rodno nebinarna supruga iz Solt Lejk Sitija, koji su dokumentovali putovanje sa odgajanjem deteta po imenu Zumer na društvenim mrežama.

Nebinarne osobe imaju preklapanje ili nedefinisane linije između rodnih identiteta – mogu se identifikovati sa dva ili više roda.

U međuvremenu, globalni izveštaji o nekim predškolskim ustanovama u Švedskoj koje izbegavaju da koriste reči „on“ i „ona“ za sve đake takođe su pomogli da u žižu javnosti dospeju rodno-neutralne ideologije, kaže Siver.

Želela sam da bude ono što dete želi da bude. Ne želim ja to da odlučujem umesto njega. Baš kao što ne bih želela da odlučujem šta će raditi kad poraste ili koga će voleti i sa kim će živeti – Gabrijela Martenson

Negde u istom tom periodu, Siver – koji se identifikuje kao transrodna, nebinarna i poliamorska osoba – počeo je da odgaja prvo od troje dece bez rodnih etiketa.

Transrodnost je stanje rodnog identiteta osobe koje se ne poklapa sa dodeljenim rodom te osobe.

Poliamorija označava postojanje ljubavnog ili emotivnog odnosa sa više od jedne osobe – od poligamije se razlikuje u tome što odnos sa trećim partnerima ne mora uključivati brak.

Siver objašnjava da su na tu odluku umnogome uticala lična iskustva odrastanja tokom devedesetih.

Iako su roditelji Siver bili pod uticajem ranih feminističkih talasa, koji su ohrabrivali da deca „rade šta god žele“ što se tiče aktivnosti, i dalje su etiketirali Siver kao devojčicu, što na kraju nije bilo prijatno iskustvo.

„Tek mi je u ranim dvadesetim pošlo za rukom da shvatim da mogu da izađem iz te kategorije, zato što nisam imala reči za nju. Nije mi prenesen rečnik za to“, kaže Siver.

Kao i Martenson, Siver veruje da rodno neutralno roditeljstvo od samog rođenja olakšava život deci koja odluče da se ne uklapaju u binarne norme i može toj deci da pomogne da izbegnu deo „konfuzije“ koju je doživeo Siver u mladosti.

Siver se nada i da će ovaj pristup pomoći u uspešnijem širenju feminističkih poruka.

„U decenijama feminističke literature krute ideje roda smatrale su se glavnim uzrokom patrijarhalne represije“, kaže Siver, posle višedecenijskog istraživanja literature rodnih studija za njegovu knjigu.

„Što otvorenije naša deca mogu da odrastaju, manje će rodno definisane strukture uticati na to ko ima moć u društvu i stoga ko ima najviše koristi od nje.“

Mark Varmejer, psihoterapeut koji radi sa porodicama u Brajtonu, u Engleskoj, dodaje da su dvehiljadedvadesetih razgovor o rodnom identitetu i rodnoj represiji postali mnogo uobičajeniji u medijima i društvu, i da to pomaže da roditelji uvide da postoje alternativni načini odgajanja dece.

„Sve je više roditelja upoznato sa mogućnošću odgoja rodno neutralnog deteta“, kaže on, zbog sve češće upotrebe zamenice „oni“, kao i opšte svesti o uticaju stereotipa i predrasuda.

Na osnovu njegovih iskustava rada i sa roditeljima i sa tinejdžerima, on kaže da „sve veći broj roditelja želi da pruži deci psihološki i emotivni prostor da se do kraja izraze ko su, minimizujući svesni i nesvesni uticaj koji rodne predrasude mogu da imaju na dete – na primer, doživljavanje devojčica kao „slabijih“ ili dečaka kao „pametnijih“.

„Mogu da iskuse ono što misle da je najbolje za njih“

U praksi se rodno neutralna roditeljstva razlikuju – pristupi koje roditelji primenjuju često su lični po prirodi i imaju veze sa njihovim shvatanjima društva i iskustvima.

U zemljama engleskog govornog područja pojedini roditelji se obraćaju potomstvu koristeći zamenicu „oni“.

Tako se pojavila reč „dejbi“ – spoj reči „oni“ (they) i „beba“ (baby) – da opiše tu decu.

Neki roditelji više vole mešavinu zamenica „on“ i „ona“.

Drugi, kao Martenson, ne koriste reči „dečak“ ili „devojčica“, ali im ne smeta da se koristi zamenica pola sa kojim je rođeno dete (sem ukoliko dete ne traži drugačije), istovremeno stavljajući naglasak na alternative kao što su „dete“, „prijatelj“ ili „rođak“.

Markus Tšanen, slobodni novinar, koji zastupa pristup rodno neutralnog roditeljstva na nemačkom govornom području Švajcarske, kaže da bi voleo da identifikuje njegovu decu sa rodno neutralnom zamenicom kao što je „oni,“ ali ona trenutno ne postoji u nemačkom jeziku.

Umesto toga, on i njegova žena zovu dvoje dece po različitim nadimcima koji ne podležu uvek rodnim stereotipima.

U nemačkom, sve imenice imaju muški, ženski ili takozvani „neutralni“ prefiks.

Reč „miš“, na primer, imenica je ženskog roda, sa rodnim prefiksom „die“ (die Maus).

Šanen kaže da bi stoga većina nemačkih roditelja izbegavali da daje nadimak ove životinje dečaku, međutim, njegova porodica ne vidi to tako.

„Pošto smo rodno kreativni roditelji, mi namerno koristimo imena sa sva tri gramatička roda“, kaže on.

„Uz to dobijate prednost da mogu da iskuse šta misle da je najbolje za njih pre nego što se odluče za preferiranu zamenicu“, objašnjava on.

„Praktično smo želeli da im pružimo više opcija od društva koje pokušava da smesti decu rano u rodne kalupe.“

On i njegova supruga su strejt i svako od njih se identifikuje sa polom sa kojim je rođen.

Za njih, rodno neutralno roditeljstvo manje je reakcija na njihovo detinjstvo, a više slučaj svesti o svetu koji se menja i odluke da se stvari rade drugačije.

Oni posebni ističu da su oboje bili šokirani „agresivnim marketingom“ rodno razdvojenih knjiga, odeće i igračaka, što je, smatra Tšanen, „eksplodiralo“ u Švajcarskoj u poslednjih nekoliko decenija.

Njih dvoje, baš kao i Martensen, kupuju deci odeću „sa oba rafa“ i trude se da ih izlože širokom izboru predmeta i zabave.

„Staramo se da čitaju knjige ili gledaju filmove koji zastupaju određeni diverzitet i ne predstavljaju previše rodnih stereotipa“, kaže on.

„Ali najvažnije od svega, pazimo na vlastiti rečnik, da i sami ne pravimo previše rodnih stereotipa, i trudimo se da budemo dobri uzori.

„Takođe, otvoreno smo razgovarali o rodu i seksualnosti još u ranoj fazi – na način primeren njihovom uzrastu, naravno.“

Pošto smo rodno kreativni roditelji, namerno koristimo imena sa sva tri gramatička roda. Uz to dobijate prednost da oni mogu da iskuse šta misle da je najbolje za njih pre nego što se odluče za preferiranu zamenicu – Markus Tšanen

Kao i Martenson i Siver, i Tšanen se nada da će to omogućiti manje burno iskustvo ako se deca budu identifikovala sa LGBT zajednicom i ohrabruju ih da prihvataju druge koji se uklapaju u te kategorije.

„Realna je mogućnost da će naša deca sretati drugu decu koja se ne identifikuju sa polom sa kojim su se rodili i da će sretati mnogo kvir osoba u svom životu“, kaže on.

„I ja želim da naša deca razumeju različite rodne identitete i želim da razumeju različite zamenice.“

On prihvata da drugi roditelji možda veruju da mogu da podržavaju te vrednosti bez menjanja rečnika i ponašanja do te mere, i veruje da roditelji mogu da pronađu mesto na „rodno neutralnom spektru“ tamo gde se osećaju najopuštenije.

Ipak, prema njegovom mišljenju, on smatra da je pristup njegove porodice potencijalno „korisniji“ u borbi za razvejavanje rodnih stereotipa i stigmi.

Nepoznate posledice

Pošto je rodno neutralno roditeljstvo i dalje relativno nov i nerasprostranjen fenomen, istraživači ne znaju još mnogo o njegovim dugoročnim posledicama, uključujući kako ono utiče i na decu i na šire društvo.

Zagovornici ovog pristupa tvrde da on ostavlja traga, makar na individualnom nivou.

Na osnovu vlastitog iskustva, Tšanen kaže da se u njegovoj oblasti u Švajcarskoj još uvek mnogo „govori o stvarima koje su ‘samo za dečake’ ili ‘samo za devojčice'“.

Međutim, on kaže da njegova deca „ne padaju na to“.

Na primer, ako njegovo najstarije dete čuje da njegova učiteljica nehajno pomene da „dečaci ne lakiraju nokte“, ono se „aktivno neće složiti s tim ili će samo u tišini zavrteti glavom“.

On kaže da ovo dete – koje je podelilo svoj identitet sa roditeljima oko pete godine, ali ne želi da on bude objavljen – takođe nije „sklono ‘tipičnim’ interesovanjima za dečake ili devojčice“, boje ili igračke (mada Tšanen kaže da ne bi imao problema ni u suprotnom).

Najstarije dete Gabrijele Martenson, koje sada ima 11 godina, identifikuje se kao devojčica od četvrte godine, što se poklapa sa polom sa kojim se rodila.

Ali Martenson smatra da su iskustva njene ćerke dok je odrastala u rodno neutralnom domaćinstvu pomogla da se ona oseća opuštenije dok sledi širok raspon hobija i prihvata rodno raznovrsnu garderobu kako je sve starija.

Ona kaže da je njena ćerka već „veoma tolerantna“ prema vršnjacima koji su se deklarisali kao gej ili se „ne oblače prema normama“, kaže Martenson.

„Njoj to nije važno. Ona misli da je to kul i misli da su hrabri što se tako izražavaju.“

I Tšanen i Martenson su nedvosmisleni u stavu da rodno neutralno roditeljstvo ne prestaje jednom kad dete odabere rod sa kojim se identifikuje.

Na primer, oni se i dalje trude da izbegnu jezik rodnih stereotipa u svojoj kući.

„Kad govorim o drugoj deci, ako je to neko koga dobro poznajemo, reći ću ‘ona’. Ali ako je dete na igralištu ili su to njeni prijatelji u školi, kažem samo ‘tvoji prijatelji’ ili ih nazovem po imenima, nikad ne kažem ‘dečaci’ ili ‘devojčice'“, kaže Martenson.

„Čim deca mogu da nam kažu koje zamenice da koristimo, mi ih koristimo… ali i dalje se držimo neke vrste rodno otvorenog, rodno kreativnog ili rodno neutralnog pristupa, koristeći raznovrsni jezik zato što nema razloga da se od toga odustane“, slaže se Tšanen.

„I dalje želimo da deca znaju koji sve raspon rodnih identiteta postoji i koje opcije imaju.“

Ali psihoterapeut Varmajer kaže da njegova iskustva rada sa klijentima pokazuju da neće sva deca izložena ovom stilu roditeljstva reagovati pozitivno.

„Za decu koja se osećaju bezbedno da istražuju prostor koji im nude njihovi roditelji, to putovanje može da bude puno novih otkrića.

„Međutim, za neku drugu decu, odsustvo pripisanog identiteta može sa sobom da donese neizvesnost i povećanu anksioznost“, kaže on.

Umesto da odbace rodne norme kao što se njihovi roditelji nadaju, za njih bi „odsustvo strukture i usmeravanja moglo da predstavlja poteškoću“ i čak da se „prebace na ukorenjenije rodne identitete kako bi kompenzovali ta osećanja nesigurnosti i da bi se čvrsto uhvatili za nešto izvesno.“

Mendi Lal, sertifikovana savetnica mentalno zdravlje dece iz Vorkingema blizu Londona, podržava neke aspekte rodno neutralnog roditeljstva, kao što su biranje raznovrsnije odeće i igračaka.

Ali ona se slaže da bi odbacivanje rodnih zamenica moglo da bude zbunjujuće po neku decu, naročito dok se većina njihovih vršnjaka i dalje kategoriše kao devojčice ili dečaci.

„Kad kažete ‘oni’ – mislim da deca ne mogu da razumeju šta to ‘oni’ znači i možda će se osećati kao da se ne uklapaju u svet.“

Za decu koja se osećaju bezbedno da istražuju prostor koji im nude njihovi roditelji, to putovanje može da bude puno novih otkrića. Međutim, za neku drugu decu, odsustvo pripisanog identiteta može sa sobom da donese neizvesnost i povećanu anksioznost – Mark Varmajer

Jedno od Laline dece je transrodno i doživelo je „stravično maltretiranje“ u školi.

Ona smatra da deca koja se etiketiraju kao „oni“ možda neće izbeći sličan nivo podsmeha, uprkos tome što su se njihovi roditelji odlučili za ovaj pristup kako bi izbegli buduće napetosti ako se njihova deca ne povinuju rodnim normama.

U međuvremenu, ona ističe da će nerodno određena deca i dalje možda morati da prođu kroz javni „prelazak“ na novi identitet ako se odluče za binarnu rodnu etiketu kasnije u životu.

„Ako se roditelji odluče za zamenicu ‘oni’, veoma je velika verovatnoća da će se dete i dalje odlučiti za vlastiti rod kao ‘on’ ili ‘ona’.

„Dakle, ta deca i dalje moraju da prođu kroz mnogo toga. To ih onda nužno ne zaštićuje.“

Roditelji koji se odlučuju da odgoje svoju decu bez roda takođe moraju da budu svesni da čak i ako pokušavaju da promovišu slobodu, njihov pristup možda nije lišen predrasuda, dodaje Varmajer.

„Roditeljev posao je da bude radoznao po pitanju toga ko je to dete i da ga sluša, umesto da mu nameće ‘projekat’ ili ideologiju.

„Stoga, na isti način na koji se sada doživljava kao toksično govoriti detetu kako da bude devojčica ili dečak, može da bude jednako štetno ako roditelj detetu nameće stavove nepristajanja na rodno pozitivne stavove“, kaže on.

Erika Olson, bihevioralna naučnica iz Stokholma, takođe je mišljenja da neki roditelji koji usvoje rodno neutralno roditeljstvo zapravo time zauzimaju politički stav, na primer „protivljenje patrijarhatu“ ili kako bi u vlastitom životu opravdali probleme povezane sa tim kako oni lično doživljavaju rod.

„Mislim da se tu radi o samim roditeljima. Mislim da oni sami nisu srećni i zadovoljni svojom muškošću ili ženskošću“, tvrdi ona.

„I sada su dobili priliku, na osnovu tih ideoloških dogmi koje se mogu čuti u raspravama i politici, a koje tvrde da možete sami da izaberete vlastitu rodnu realnost.“

Česti izazovi

Imajući u vidu raspravu o etici i efikasnosti rodno neutralnog roditeljstva, stručnjaci se slažu da je čest izazov za one koji primenjuju ovaj pristup učenje kako izaći na kraj sa spoljnim odnosima.

„Rodno neutralno roditeljstvo i dalje praktikuje samo relativno mali broj ljudi, a oni i dalje nailaze na oštre reakcije kao početkom dvehiljadedesetih“, tvrdi autor knjiga o roditeljstvu Siver.

Siver smatra da će „ljudi u spoljnom svetu i dalje u ogromnoj većini verovatno u svakoj prilici svrstavati svako dete u kategoriju ‘dečak’ ili ‘devojčica’, zato što je ideja da se prema ljudima ophodi drugačije u odnosu na njihov rod suštinski ukorenjena u naše društvo.“

Varmajer takođe upozorava da „kritika možda neće doći samo izvan porodice, već i iz same porodice, naročito u slučaju starijih generacija kao što su deda i baka.“

To bi, smatra on, moglo da učini da roditelji osećaju anksioznost i otuđenost, naročito ako nemaju jaku mrežu podrške.

I zaista, Martenson kaže da je njena majka neprestano dovodila u pitanje njen stil roditeljstva, opisavši ga kao „neobičan“ ili „čudan“ zato što njena deca krše rodne norme u odevanju, i kaže da je imala problema da shvati da Martenson ne želi da govori o rodnom identitetu sopstvene dece dok to ona sama ne učine.

Za razliku od nje, Tšanen kaže da njegov roditeljski stil nije bio „toliki problem“ kao što je očekivao i da još uvek nije doživeo izrazito negativnu reakciju uživo.

„Objasnili smo prijateljima i porodici ne praveći preveliku stvar od toga i oni su se samo priklonili“, objašnjava on.

Ipak, onlajn je doživeo negativne reakcije nepoznatih osoba kad god je pisao o njegovoj porodici.

„Neki misle da je to ekstremno, sugerišu da ispiramo mozak našoj deci i otimamo im sve aspekte roda“, kaže on.

„Ljudi imaju mnogo pogrešnih predstava.“

Širi trend?

Da li će rodno neutralno roditeljstvo postati prihvaćenije ili češće rasprava je koja je još uvek u toku među pristalicama i posmatračima ovog fenomena.

Siver tvrdi da skorašnji primeri rodno neutralnog roditeljstva u vestima i na društvenim mrežama može da doprinese „malom porastu prihvatanja“.

Međutim, po mišljenju Siver, to u skorije vreme neće postati široko prihvaćen trend.

„Nadam se da će postati mnogo češća pojava, ali ovim ritmom biće za to potrebne decenije, naročito uz svu desničarsku politiku i floskule o zaštiti dece od tzv. ‘rodne ideologije’ u porastu svuda u zapadnom svetu.“

Tšanen takođe misli da „mora još mnogo toga da se uradi“ pre nego što rodno neutralno roditeljstvo prestane da bude uska kategorija, uprkos sve većoj pažnji u medijima posvećenoj ovom fenomenu.

On smatra da postoji velika razlika između vidnog porasta u interesovanju i opipljivih promena u ponašanju.

„Imate čestu reakciju generalno otvorenih roditelja koji to nazivaju ‘zanimljivom idejom’, ali oni pretpostavljaju da je rodno neutralno roditeljstvo teško primenjivo u praksi stoga ne razmišljaju o njemu više.“

Drugi, kao Martenson, optimističniji su prema budućnosti, naročito u naprednijim zemljama kao što je Švedska, koja ima istoriju podržavanja rodne ravnopravnosti i prava LGBT zajednice.

U godinama otkako je imala prvo dete, Martenson kaže da je mnogo manje roditelja sada zaustavlja na igralištu da bi je pitalo za rod njene dece.

U međuvremenu je primetila mnogo više rodne fluidnosti u reklamiranju dečje odeće i igračaka – „dečaci u ružičastom, dečaci u helankama, i tome slično“ – što ona smatra da utiče na stavove.

„Mislim da će rodno neutralno roditeljstvo postajati lakše i popularnije“, tvrdi ona.

„U generaciji moje majke većina ljudi to uopšte ne shvata, ali u mojoj generaciji mnogo ljudi shvata, tako da kad moja deca budu imala decu, mislim i nadam se da rod više neće predstavljati toliki problem kao danas.“

Izvor: danas.rs

Šta ćete danas kuvati?

Saveti šefova kuhinje

Neodoljivi deserti